13.-14. јул

Поклоничко путовање у манастир Острог са ноћењем

Обавештавамо верни народ и све заинтересоване да се организује дводневно поклоничко путовање у манастир Острог, једну од највећих светиња наших простора. Путовање је планирано за 13. и 14. јул 2026. године, са обезбеђеним ноћењем у манастирском комплексу.

План и програм путовања обухвата:

• Полазак је заказан за 13. јул у 13 часова испред цркве Свете Петке. Молимо све путнике да дођу нешто раније ради благовременог поласка.
• Током путовања планиран је обилазак још две значајне светиње – манастира Жребаоник и манастира Дајбабе, где ће верници имати прилику да се поклоне светињама и упознају са њиховом богатом историјом и духовном вредношћу.
• Ноћење је организовано под Острогом, што пружа јединствен духовни доживљај мира и молитве у непосредној близини чувеног манастира.

Информације о цени и пријавама:

• Цена овог комплетног поклоничког путовања износи 27 евра.
• Све додатне информације, као и резервације и пријаве, можете извршити путем телефона на број 068514731

Ово духовно путовање је изванредна прилика за обнову духовних снага, заједничку молитву и обилазак прелепих предела и светиња, стога обезбедите своје место на време.

У недељу 31. маја 2026. године, када Православна Црква обележава велики празник Силазак Светог Духа на апостоле – Духове – Педесетницу, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Свете Тројице код Пљеваља поводом прослављања манастирске славе.

Саслуживали су архијерејски намесник пљеваљски протојереј-ставрофор Саша Јањић, парох пљеваљски протојереј-ставрофор Никола Олић, парох пљеваљски протојереј-ставрофор Огњен Перковић, сабрат манастира Светог архангела Михаила у Ђурђевића Тари јеромонах Матеј и протођакон Иван Савић.

Поред бројног верног народа у Божанској Литургији су учествовали и Председница Скупштине општине Пљевља Јована Тошић и више одборника СО, секретара општине и других уважених представника политичког, привредног и културног живота града, као и верни народ из оближњих градова Пријепоља, Прибоја и Чајнича.

Након заамвоне молитве и коленопреклоних молитава Светом Духу кренуо је трократни опход око светог храма са узношењем молитава и читањем одељака из Светог Писма. На крају су пред храмом освештани славски дарови и преломљен славски колач. Домаћин овогодишње славе је био Председник Општине Пљевља др Дарио Вранеш са породицом а за идућу годину су се јавили Милан и Вјекослав Ђуровић из Пљеваља.

Честитајући сабраном верном народу празник и учешће у Евхаристијском сабрању Високопреосвећени Митрополит Атанасије је у пастирској беседи, након отпуста, између осталог, рекао: – Сада се показује нама, очигледно, који су плодови Христовог подвига, Његовог доласка међу нас и испуњење целог оног дела домостроја спасења. Својим делом изменио је изглед овога света. Живот Његов преобразио је овај свет. Послао је Духа Светога, душу овоме свету, да човек више не живи као без душе него Духом Светим.

– Господ наш је одабрао неколико Својих ученика, још онда када је земљом ходио, да буду Његови ученици, да виде све оно што Он ради, и да их после оспособи, истим Својим Духом Светим, да дело Његово наставе моћно.

– Следбеници Христови, који су снабдевени Духом Светим, на основу квалитета своје личности, привлачили су човечанство и постали вољени и прихватани, и тиме преображавали овај свет.

– Нису само они који су физички били у близини тога дана, апостоли, примили дар Духа Светога, него и сви који су били удаљени, ако су имали душу отворену за тај Дар Христов. Од нашег односа према томе Догађају зависи колико богатство од ових Дарова Духа Светога ћемо и ми примити у душу своју и носити.

– Дух Свети, пошто је свет и тако чист, моћан и драгоцен, тражи Себи место, тражи да, сагласно Његовој Чистоти, то место где ће Он да почине, где ће Он боравити, буде чисто, да га очистимо, нагласио је Митрополит Атанасије честитајући празник свима сабраним и пожелевши да Господ услиши сва мољења наша.

У манастирској порти је уследио потом пригодан културно-уметнички програм који је у организацији НВО Бисерница водила ученица Неда Јеловац. У бираном и складно уређеном програму су учествовали Фолклорни ансамбл Српског културног центра Патријарх Варнава, етно појци сестре Јована и Јана Љиљанић, народни гуслари Васо Ђондовић и Мирко Ковачевић.

Домаћин овогодишње славе, др Дарио Вранеш, са својом породицом је у манастирској гостопримници приредио трпезу љубави за све учеснике данашњег славља у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.

Педесетница /Духови /Тројица

Педесетница, или Духови, празнује се педесет дана након Васкрса и обележава силазак Светога Духа на апостоле. Тиме се испуњава Христово обећање да нас неће оставити саме, већ да ће нам послати Утешитеља. Силаском Духа Светога Црква се рађа и отпочиње њена мисија – сабирање свих народа у јединство. Свети Дух није безлична сила, већ једна од Тројице – Бог, једнак Оцу и Сину. Он делује у Цркви и у срцима верника, преображава, дарује живот, доноси плодове духовног живота: љубав, радост, мир и остале дарове. Педесетница je стална реалност живота у Цркви. Верник, ако живи у Духу, већ сада учествује у Царству Божјем.

Јеванђеље:

А у последњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: „Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе.” А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име његово, јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен. А многи од народа, чувши ту реч, говораху: „Ово је заиста Пророк.” Други говораху: „Ово је Христос.” А једни говораху: „Зар ће Христос доћи из Галилеје? Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од семена Давидова и из села Витлејема где беше Давид?” Тако настаде раздор у народу због њега. А неки од њих хтедоше да га ухвате; али нико не метну руку на њега. Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: „Зашто га не доведосте?” Слуге одговорише: „Никада човек није тако говорио као овај човек.” Тада им одговорише фарисеји: „Зар сте се и ви преварили?” Верова ли ко у њега од главара или од фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је! Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и беше један од њих: „Еда ли Закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша и дозна шта чини?” Одговорише му и рекоше: „Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази.” Исус им опет рече, говорећи: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ Јеванђеље од Јована зачало 27 (7,37-52; 8,12)

Силазак Светога Духа на апостоле

Прошле недеље на празник Светих отаца Првог васељенског сабора, говорили смо о Христовом Божанству. Данас на празник Педесетнице размишљамо о Божанству Светога Духа.

Педесети дан након Васкрса славимо празник Педесетнице, односно Силаска Светога Духа на апостоле. Тада се испунило Христово обећање о доласку Светога Духа а о којем Господ говори и у данашњем јеванђељу: „Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе.” О значењу воде живе, говорили смо у Недељу Самарјанке. Рекли смо да је вода жива симбол Светога Духа који долази да опере, очисти, скине сва наша бремена и све наше мрље. Празник је ово велике радости јер нас по њему Христос уверава да нас није оставио својим вазнесењем на небо. Послао нам је обећаног Утешитеља и по Њему Христос остаје са нама до свршетка века (Матеј 28,20).

Овај је празник познат и као Тројице, Тројичин дан, односно Духови. Назив Тројице говори о епифанији (богојављењу) овога празника. Силазак Светога Духа на апостоле је завршни чин откривења Бога као Оца, Сина и Светога Духа па се из тога разлога данас слави и Света Тројица. Назив Духови је преузет из старословенског односно црквенословенског језика где је то генитив једнине и односи се на Светог Духа, а не множину духова, како то звучи у нашем савременом језику.

Назив Педесетница је преузет  из Старога завета. Педесети дан након Пасхе, Јевреји су славили празник седмица (Левитска 23,15; Исаија 34,22). То је заправо био дан захвалности за жетву која се тих дана завршавала. На овај дан, Јевреји су такође славили проглашење Закона на Синају након изласка из Египта.

Пошто је ово био обавезан ходочаснички празник за све пунолетне Јевреје, многи ходочасници су се нашли у Јерусалиму. У данашњем апостолу (Дела 2,1-11) читамо како “у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом”. Били су то Јевреји из различитих делова Римског царства. Иако су они говорили арамејским или грчким језиком, говорили су и језицима односно нагласцима простора с којег су долазили. Било је ту и оних који су били прозелити, дакле обраћеници на јудаизам,а који су долазили из других народа. Господ је нашао за сходно да да управо тада излије Светога Духа на апостоле. Свети Дух долази у виду огњених језика, односно свакоме је Дух дао да говори одређени језик (Дела 2, 3-4). Језици којима су апостоли говорили били су разумљиви ходочаснима: „Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили” (Дела 2, 7-8). Свети Дух долази долази да уједини раздељено и да сломи проклетство Вавилона, о чему се пева у кондаку данашњег празника: “Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа“.

Зато се силазак Светога Духа на апостоле сматра и рођењем Цркве. Као што је проглашењем Закона на Синају Бог успоставио савез са Израелом, тако се и силаском Светога Духа на апостоле успоставља савез са новим народом односно Црквом, која окупља различите народе и језике. Овога дана испунило се и старозаветно обећање дато по пророку Јоилу: “И после тога ћу излити Духа Својега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, старци ће ваши сањати сне, младићи ће ваши видети утваре. И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Духа Својега. И учинићу чудеса на небу и на земљи, крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И сваки који призове име Господње, спашће се, јер ће на гори Сион и у Јерусалиму бити спасење, као што је рекао Господ, и у остатку који позове Господ” (Јоил 2, 28-32; 3, 1-4)

Ко је Свети Дух? Да ли је Он особа или само сила Божја? Да ли је један од нераздељиве Тројице или назив за једног Бога? Ова су се питања постављала у самим почецима Цркве. Појављивале су се различите јереси на које је Црква реаговала правоверним одговором. Јеретик Савелије, у трећем веку, учио је да је Бог једна личност са три маске, односно да се Бог манифестује као Отац, као Син и као Свети Дух, али да се не ради о три личности већ само једној. Јеретик Арије у четвртом веку учио је да један Бог, Отац, а да су Син и Свети Дух створења. Јеретик Македоније, у четвртом век сматрао је да је Свети Дух створен од Сина. Сва та учења су у мањој или већој мери присутна и у појединим данашњим сектама. Унитаристи и Јеховини сведоци заступају Аријево учење о Христу. Јеховини сведоци сматрају да је Свети Дух само назив за Божју силу. Као реакција на ране јереси о Светом Духу, Други васељенски сабор, 381. године допунио је Никејски Симбол вере: “И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке”.

Дакле, у Никејско-цариградском Сиболу вере исповедамо да је Свети Дух истинити Бог, једнак Оцу и Сину. То веровање темељено је на учењу Светог Писма. Већ на почетку, у Постанку 1, 2, говори се о Духу Божијем који „лебди над водама“. Овај извештај је веома важан за даље разумевање деловања Светог Духа. Он учествује у стварању и ствара ред из хаоса. И данас он ствара нове личности у Христу и уноси хармонију и ред у хаотичне животе. Он је дакле активна личност а не нека безлична сила.

У Старом завету Свети Дух је деловао на различите начине. Он је инспирисао људе да запишу Божје откривење – Свето Писмо (2 Тимотеју 3, 16). Он је Божјим слугама дао снагу да буду верни и постојани и да воде Божји народ (Судије 6, 35), да познају и проповедају јединог Бога (Исаија 61,1-2), а Самсону даје и физичку снагу (Судије 15,14). ). Веселеилу је развио дарове и способности, да изводи уметничке радове у Шатору састанка (Излазак 31, 3-5). Деловање Светога Духа је посебно видљиво код пророка, као што су Илија и Јелисеј.

Свето Писмо нам открива да је Свети Дух личност, али не било која личност. Свети Дух је божанска личност, дакле Бог. Свето Писмо објављује Светог Духа као личност која има атрибуте Божанства. Свети Дух је свезнајући. (1 Коринћанима 2, 11). Он је свуда присутан. Он истовремено обитава у срцима свих верника (Јован 14,17). Он је свемоћан (Захарија 4, 6). Он је творац (Јов 33, 4). Дух Свети је истина (1 Јованова 5, 6).

Свети Дух је трећа божанска личност. У Матеју 28, 18 помиње се и изједначава заједно са Оцем и Сином. У 2 Коринћанима 13, 13 Павле изриче благослов у име Оца и Сина и Светога Духа. Христос говори о другом Утешитељу који наставља Његову службу (Јован 16,7). У Јовану 14, 5-26 говори се о све три личности Тројице, а на посебан начин о улози Светога Духа након Христовог физичког одласка са ове земље: “И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер га не види, нити га познаје; а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама”. (Јован 14, 16-18).

Свети Дух чини Цркву живим организмом. Све што се у цркви догађа, догађа се деловањем, односно благодаћу Светога Духа. Свака је литургија изливање Светога Духа на сабрани верни народ. Свете тајне преображавају верујуће по благодати Светога Духа. Свети Дух вечно пребива у Цркви, чува је и брани. Зато је она ступ и тврђава истине која је опстала до данашњега дана и поред свих искушења, невоља и прогонстава.

Свети Дух је присутан не само у Цркви као заједници Божјег народа, већ и у сваком хришћанину. У Источној цркви, већ при крштењу, врши се и света тајна миропомазања. Свештеник помазује делове тела новокрштенога освећеним миром, чиме му се даје печат дара Светога Духа, за узрастање и јачање у духовном животу. Само по Светом Духу можемо имати праву заједницу са Христом. Свети Јован Златоусти у својој проповеди на Духове каже: “Када код вас не би било Духа Светога, онда ми верни не би могли Исуса називати Господом, јер је написано: И нико не може рећи: ‘Исус је Господ, осим Духом Светим’ (1 Коринћанима 13, 3). Када код вас не би било Духа Светога не би се могли молити Богу пошто говоримо: ‘Оче наш који си на небесима’. Као што не би могли Христа да називамо својим Господом, тако ни Бога не би могли да називамо својим Оцем. А како је то познато? Сам апостол говори: ‘А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче’(Галатима. 4, 6)”. 

Хришћански верник се препознаје по плодовима које у њему производи Свети Дух. А плод Светога Духа је “љубав, радост, мир, дуготрпљење, честитост, доброта, вера, кротост, уздржљивост; против оваквих ствари нема закона”. (Галаћанима 5, 22-23). Да би се ови плодови развијали у нашем духовном животу, потребно је да будемо у заједници са Светим Духом. Отац нам даје љубав, по Христу добијамо благодат, а по Светом Духу развијамо заједницу с Оцем, Сином и Светим Духом (2 Коринћанима 13,13). Зато је литургијска молитва Царе небески (Царју небесни), и свакодневна молитва сваког хришћанина: “Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше”. Када се Свети Дух усели у нас, он нас води ка покајању. Покајање чини наше душе очишћенима. Хришћанин у снази Светога Духа, који је ризница добара и даваоц живота, живи плодоносним животом. Наведени плодови Светога Духа су јасан показатељ живота у Христу. Свети апостол Павле каже: “Ако пак неко нема Духа Христова, он није његов” (Римљанима 8,9). А ко има Светога Духа “они су синови Божји” (Римљанима 8, 14). У данашњем јеванђељу Христос каже: “Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ А Свети апостол Павле каже: “Владајте се као деца светлости: Јер плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини” (Ефежанима 5, 8-9). Бити дакле Христов значи бити испуњен Светим Духом а видиљиви знаци те испуњености су плодови Светог Духа.

Педесетница није само прослава догађаја од пре 2000 година. Она је и данас стварност Цркве и верујућих у Христа. Ако смо Христови, десила нам се и дешава се Педесетница. Протојереј Александар Шмеман каже: “Живот Цркве је вечна Педесетница, вечни долазак Светога Духа, и зато ‘Ко је жедан нека дође и пије!’ (Јован 7,37)“. Свети Дух је наш Утешитељ и чувар на путу до коначног циља – Царства Божјег. Нека нам Бог помогне да, вођени Светим Духом, устрајемо на томе путу. Амин.

Свети свештеномученик Теодор, епископ вршачки

Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик Светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере.

Исте године донете су мошти Светог Саве из Манастира Милешева и спаљене на Врачару.

Новомученик Вукашин (Клепачки)

Вукашин Мандрапа (рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу). Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче,
Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац.
Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше
„Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао.
Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој истроји Срба

Ево дана који нам је дао Бог: у архијерејској саборној Литургији, у храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, СВЕТОГА ВУКАШИНА ЈАСЕНОВАЧКОГ.

Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).

Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941.г. повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г., недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна мусл и манска породица.

У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Ср п ско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Светог Архангела, славе као свога службеника и заштитника.

С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" ( εν τούτω νίκα , Ин хоц сигно винцес).

Завера ћутања

Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"!

Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ , значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, године 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).

Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачки "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их. преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. С астанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у С Р Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу , и још више : идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје! - давали у п раво ср п ски комунис ти Комунизам је тражио баш од Срба ( од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест".

Транспорт за Јасеновац

Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у храму Светог Саве на Врачару оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна п есма ' Ђурђевдан је ' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!).
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. била Пешадијска школа и Касарна "Маршала Тита"!).

Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942 ., нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана , зашворених само за т о ш т о су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби : млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЏ" и натпис "седам коња или четрдесет војника ", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“ , т е смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!

Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо ) а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе ! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас ! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!

Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :"Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан ' Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај"!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом "Јасеновац"). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње).

А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају "Тотовци" "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљенос т и, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке . Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јеп су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану . Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајввеки Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. г. , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју") . Пробој из Јасеновца су извршили зана т лије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини п реживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!

Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде : сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци "Тотовци" нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа , иду задригли "Тотовци" и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали "Тотовску" пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор . А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историју

Тада смо први пут али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми ! А за "њега " цву смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999 . ), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - треба саслушати и проучити искуство логорашко , да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!

То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор : додуше, мирнодобски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944: Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио цве да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!

А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје , наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној !", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреносш еепе Светог Вукашина Јасеновачког.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!

Свети мученици сурдулички

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора.

За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године.

О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације

Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством.

Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места.

По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске.

Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом.

То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом.

На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.

Позив на храмовну славу Манастира Свете Тројице у Пљевљама

Драги верници и поштоваоци наше светиње, благочестиви православни народе, драга у Христу браћо и сестре,

Братство Манастира Свете Тројице у Пљевљама упућује вам најсрдачнији позив да својим молитвеним присуством и саборношћу увеличате свештену радост литургијске заједнице поводом предстојеће храмовне славе – великог празника Педесетнице, Силаска Светог Духа на Апостоле (Тројичиндана). 

Свечани празнични програм и распоред богослужења за овај велики догађај изгледа овако:

* Субота, 30. мај: У 18:00 часова биће служено празнично вечерње богослужење, као тренутак у коме у миру и тишини манастирске порте припремамо своја срца за дочекивање великог празника.

* Недеља, 31. мај (Тројичиндан - Храмовна слава): Свечана празнична Света Литургија почиње у 08:00 часова. Она представља средишњи догађај нашег евхаристијског сабрања и заједничко приношење хвале Живоначалној Тројици. Након Свете Литургије, уследиће свечана празнична литија око манастирског храма, а у наставку и чин благосиљања славских дарова.

Као живи сведок православне вере и вековно средиште духовности смештено у миру пљеваљске котлине, наш манастир наставља своју узвишену мисију непресушног Источника Живота. Дођите под сводове нашег светосавског огњишта да поделимо радост заједничке молитве, примимо благослов и нађемо душевни мир.

Вратите се душом испуњени, или останите мирни.

Добродошли!

Манастир Свете Тројице у Пљевљама представља историјски најзначајнији верски, просветни, културни и национални стожер православног народа Старе Рашке, Полимља и Потарја. Ова светиња није само неми сведок прохујалих векова, већ живи, аутентични центар и молитвено срце читавог духовног пространства нашег рода. Са својим самопрегорним, кроз векове посвећеним монашким братствима, одиграо је кључну улогу у опстанку православног народа током тешких времена окупације и великих историјских искушења. Слободно се и са пуним историјским правом може рећи да су управо са заснивањем ове свете обитељи утемељени први прави зачеци духовности, писмености, сликарства, литургијског појања, занатства, уметности и опште културе пљеваљског краја и шире околине.

Иако данас не постоје потпуно поуздани материјални подаци на основу којих би се могло закључити тачно датовање почетка градње и самог подизања манастирског комплекса, јасне историјске чињенице недвосмислено говоре да је на овом месту постојала стара мирска црква, највероватније изграђена од дрвених талпи, још пре доласка турских освајача на ове просторе 1465. године. Кроз дуге векове отоманског ропства и великих друштвених потреса, манастир је постојано служио као једини светионик слободе, вере и основне писмености у комплетној регији. Кроз његове капије су током историје пролазили цареви, патријарси, епископи и народни прваци, а под његовим сводовима доношене су пресудне и судбоносне одлуке које су обликовале историјски пут нашег народа. Овде је национална и духовна историја исписана у камену, уметности, у свакој преписаној реченици и у свакој узнесеној молитви за опстанак православља.

Најранији сачувани писани запис о манастиру датира из 1537. године, када га је у Минеју за месец септембар забележио његов први познати тројички преписивач, јеромонах Сава. Као први историјски ктитор и оснивач ове свете обитељи у старим записима је изричито наведен Игуман Висарион. О његовом ктиторском деловању директно је сведочио натпис на манастирском зиду, који је у каснијим временима стихијски уништен, али је његов садржај на сву срећу претходно у потпуности објављен и на тај начин трајно сачуван од заборава. Важно је нагласити да се имена тренутног игумана и надлежног епископа (владике) из безбедносних и уређивачких разлога уопште не налазе на страницама интернет презентације.

Манастир Свете Тројице је у целом православном свету надалеко познат по својим изузетним и јединственим духовним драгоценостима које се у самом храму чувају са најдубљим пијететом и верским поштовањем. Као истинско, вековно светосавско огњиште, манастир са поносом чува Свети ћивот у коме су првобитно биле похрањене и чуване мошти првог архиепископа српског, као и сребром оковани штап Светог Саве, који представљају материјалну везу са духом првог српског просветитеља. У манастирском храму такође почива и кивот са светим моштима Светог Стефана Тројичког. Унутар светиње се са великом пажњом чувају и део моштију Светих бесребреника Козме и Дамјана Кападокијских, затим део светих моштију Свете првомученице Текле Равноапостолне, мошти Светог свештеномученика Серафима Светотројичког, као и ретки, специфични окамењени угрушак свете крви Светих четрдесет мученика Севастијских Младенаца. Кроз све ове свете мошти и моштане честице Божијих угодника који овде вековима почивају, излива се непресушна Божанска милост, утеха и духовна помоћ на све оне који манастиру приступају са чистом вером и искреном молитвом.

Од овог првог историјског помена у првој половини 16. века, па све до самог краја 17. века, манастир је у српској култури и цркви био препознат као изузетно значајан, плодан и активан преписивачки центар. У добро организованом манастирском скрипторијуму (специјализованој преписивачкој радионици) монаси су кроз генерације ревносно, дан за даном преписивали богослужбене књиге и тако директно чували писменост, културну баштину и реч Божију од пропадања. У овој радионици настала су врхунска рукописна дела, а у манастирским записима остала су сачувана имена бројних вредних трудбеника, дијака и преписивача: јеромонаха Саве, дијака Јована, Димитрија, затим Влатка и Ратка Ранковића, расодера Висариона, чрнца Венијамија, као и чувеног Гаврила Тројичанина. Илуминирана рукописна дела и преписи Гаврила Тројичанина својом нестварном лепотом, орнаментиком и минијатурама представљају сам врхунац тадашње свеукупне европске уметности и културе.

Благодарни завет лепоти и историјској истини ствараној у славу Божију данас се јасно огледа у манастирском трезору материјалних и уметничких добара. Све то ову светињу сврстава на изузетно високо, ауторитативно и важно треће место по укупној историјској и уметничкој вредности у читавој Српској православној цркви. Манастирска библиотека представља сигуран дом за многе значајне и изузетно ретке рукописне књиге, од којих су неке писане на древном и скупоценом пергаменту. Међу њима се својом вредношћу и очуваношћу посебно издвајају капитална дела српске средњовековне књижевности: Шестоднев Јована Егзарха, Топографија Козме Индикоплова, као и чувени Пљеваљски синодик православља.

Музејска ризница и комплетна пљеваљска збирка представљају једну од научно најзначајнијих и највреднијих манастирских збирки на овим просторима. У њој се налази изузетна, систематски чувана поставка предивних старих икона, обредних предмета за Литургију, врхунских и прецизних радова филигранских и златарских мајстора из различитих епоха, затим драгоценог црквеног веза са златним нитима, старог црквеног мобилијара израђеног од племенитог дрвета са ретком и сложеном уметничком интарзијом, као и веома важна историјска документа и повеље. Ова сакупљена лепота и уметност представљају најјачи штит манастирске светиње против пролазности времена и историјских разарања. Стандардни распоред редовних богослужења ван ових великих празничних дана у манастиру се одвија по устаљеном поретку, где се Света Литургија служи сваке суботе, недеље и преко других великих црквених празника увек са почетком у 08:00 часова.

Митрополит Атанасије освештао нову цркву у селу Обарде код Пљеваља

У недељу 24. маја 2026. године, на дан када Православна Црква прославља велике угоднике Божије Свете Равноапостолне Кирила и Методија, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит милешевски г. Атанасије освештао је храм посвећен овој двојици учитеља словенских у селу Обарде код Пљеваља.

Након тога Митрополит Атанасије је служио Свету архијерејску Литургију у овом новом храму, поводом свечаног чина освећења и прославе храмовне славе Светих Кирила и Методија. Саслуживали су настојатељ манастира Свете Тројице код Пљеваља игуман Зосима, Секретар Епархије милешевске протојереј Горан Крстић и протођакон Иван Савић.

Међу верним народом, учесницима Божанске Литургије, били су Председник Општине Пљевља др Дарио Вранеш, Председник ЦО Пљевља Милинко Газдић и други угледни гости и званице пристигли у Обарде из разних крајева.

Домаћини данашње свечаности су били чланови Одбора за изградњу храма на челу са Председником Одбора Милошем Зиндовићем и старешином храма протојерејем-ставрофором Боривојем Пантићем. Они су заједно припремили славске дарове који су освештани након заамвоне молитве.

Обраћајући се сабраним учесницима Евхаристијског сабрања Митрополит Атанасије је у пастирској беседи, поред осталог, рекао: – Ми стално исповедамо то да смо народ Божији и да је смисао нашег постојања баш у томе да себе остваримо као народ Божији, они који су у Божијој Заједници. Ви овде у селу Обарде то данас показујете и зато, у радости која нас је данас преплавила, ја могу само да вам честитам на томе што сте се потврдили и показали да сте на Путу Божијем.

– Света браћа Кирило и Методије беху сложни и сагласни на Божијем путу, на делу спасења. Направили су концепцију свог деловања да испуне заповест Христову: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Духа Светога, да се тако спасавају. Јер, једино у томе и јесте спасење, бити у познању Бога и у заједништву са Њиме, у истом искуству живота.

– Они оприсутњују Бога и Његов план живота и спасења. То њихово дело је проширено не само на словенске народе него и кроз словенске земље, преко простора на којима Словени живе, тако да је и овај простор освећен, много година пре нашег доласка овде. Дакле, овај простор је освећен давно, пре много векова, захваљујући Светој Браћи које данас помињемо, захваљујући делу Светих Кирила и Методија.

– Господ је нарочито показао своју наклоност и поверење према нама када нас је удостојио да из наших руку прима дарове, заузврат ономе што је Он нама већ дао. Удостојио нас да можемо и ми Њему дати уздарје. Он је дао да будемо настављачи оног дела које су већ обавили Свети Кирило и Методије на нашем простору и њихови настављачи.

– Овај храм је велико духовно борилиште. Овде, у овом храму, догађаће се спасоносна дела за наш вечни живот, за наш напредак ка Царству Небескоме. Овде ће се остваривати велика сусретања нас са нашим Творцем, са Господом Богом и са Светима Његовима. Овде ће бити оствариване наше молитве за наше здравље, за наше духовно напредовање, за сагласност, слогу, саборност. А овај храм је доказ шта све саборност може да постигне. Ви који сте малобројни у селу Обардама успели сте да подигнете овај величанствени храм, за кратко време, нагласио је Митрополит Атанасије честитајући верном народу овога краја на овом великом богоугодном делу.

Старешина храма Светих Кирила и Методија у Обардама протојереј-ставрофор Боривоје Пантић је у име Одбора за изградњу захвалио Митрополиту Атанасију на данашњем великом делу које је за овај крај и овај народ урадио осветивши њихов храм па га потом позвао да он, у њихово име, преда четвртину славског колача г. Жељку Зиндовићу који се јавио за домаћина за идућу годину, за покој душе свога брата Лазара чија је жеља, за време овоземаљског живота, била да буде домаћин Славе. Протојереј Боривоје се захвалио и свима који су на било који начин помогли градњу овог светог храма.

На предлог Грађевинског одбора Митрополит Атанасије је уручио Архијерејске грамате признања неколицини најзаслужнијих који су значајно допринели да ово богоугодно дело буде завршено.

Одбор за градњу храма, као добри домаћини, приредио је славску трпезу љубави за све сабране. Ту су они, у знак захвалности и сећања на данашњи дан и свечаност, уручили репродукције икона Светих Кирила и Методија, као њихов посебан дар, неким добрим људима који су им помогли у градњи храма.

Земљиште за храм Светих Кирила и Методија у Обардама поклонио је Српској Православној Цркви, Епархији милешевској, Славко Зиндовић и оно је освештано 28. маја 2023. године. Грађевински материјал за темеље храма донирао је Бојан Струњаш па су они завршени и освећени 5. августа 2023. године. Љубомир Пурић са синовима донирао је крстове, звоно Лале Деспотовић, иконостас, и иконе на њему које су рад Драгана Деспотовића, донирао је Миле Прерадовић. Тако је за мање од три године овај свети храм завршен у потпуности и данас освештан.

Митрополит Атанасије освештао нову цркву у селу Обарде код Пљеваља

Свети Никодим, Архиепископ српски

Српска Православна Црква 25. маја по новом, (12. маја по јулијанском календару) молитвено прославља Светог Никодима, Архиепископа српског.

Тропар, глас 4.

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, глас 4.

Уздигавши се на висину врлина, њима си се Богу приближио: Моли се за нас, преосвећени, који те са љубављу славимо, као пастира и учитеља.

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски.

У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

Свети Никодим, Архиепископ српски (1317-1324)

Приликом избора новог српског архиепископа, након смрти архиепископа Саве, изборни сабор се у току 1317. године састајао неколико пута, јер није могао да се сложи у питању личности. Кандидован је Данило, за кога сабор није хтео ни да чује. Избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадашњег Даниловог ученика. Игуман Никодим изабран је, вероватно, на Спасовдан 12. маја 1217. године за архиепископа српског.

Када се Данило повукао са игуманског положаја у манастиру Хиландару и отишао у Карејску испосницу Светог Саве, за новог игумана изабран је Никодим. Као хиландарски игуман, Никодим је био у Цариграду у једној дипломатској мисији, а у вези саједном расправом која је настала између краља Стефана Уроша и брата му краља Стефана, а по налогу оба брата и сабора Српске земље.

Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313. године Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику преподобног Саве Освећеног вршили јерусалимски и антиохијски патријарх. Богослужење је на њега оставило изванредан утисак, тим пре што су га интересовала литургијска питања.
Чим је постао архиепископ, Никодим је послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик који се налазио у манастира Светог Јована Крститеља. Превођењу Типика архиепископ Никодим је приступио као добар познавалац грчког језика. Његови књижевни радови показују да је имао велики литерарни таленат, изграђен и префињен стил и да је одлично познавао грчки језик, тако да је приликом превођења могао залазити и у финесе.

За проучавање богослужења Српске Цркве никодимов Типик је најважнији, јер је први пуни типик са календаром у Српској цркви. Богослужење Српске цркве је, захваљујући архиепископу Никодиму, већ у ХIV веку достигло свој пуни развитак. У другим словенским православним црквама јерусалимски Типик постао је много касније главни регулатор богослужења. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања.

По заповести архиепископа Никодима, црноризац Дамјан је 1324. године преписао Шишатовачки апостол. У два наврата у својим повељама, од 1. септембра 1321. и 31. августа 1322. године, архиепископ Никодим је наредио да убудуће сваки архиепископ помаже испосницу Светог Саве у Кареји. У току свога архиепископског рада Никодим је 6. јануара 1321. године крунисао Стефана Дечанског за краља. Подигао је две нове цркве: Светог саве у Лизици и Светог великомученика Димитрија у Пећи.

Управљао је Српском Црквом осам година а умро је вероватно доста млад. По свему што знамо о архиепископу Никодиму он је био необична појава на почетку ХIV века у нашој држави, цркви и друштву. Он је био агилан, пун воље за добар и користан рад, био је добар организатор и добар политичар, вредан књижевник, човек који је поштовао и чувао традицију, али спреман и да уведе новину која ће бити од користи.

Свети Герман Цариградски

Тропар, глас 4.

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Кондак, глас 4.

Похвалимо верни по дугу двојицу величанствених првосвештеника, Светог Германа и божанског Епифанија: Они су попалили безбожничке злоречивости, изложивши премудре догмате свима који свагда православно поју велику тајну побожности.

Свети Герман родио се у Цариграду. Отац његов патриције Јустин био је први сенатор царски, човек врло чувен и уважен. Њега из зависти уби цар Константин Погонат, када ступи на престо. Пошто уби овог знаменитог сенатора, Константин нареди те ушкопише његовог сина, блаженог Германа, који тада беше дечак, и причислише га црквеном клиру. Ово учини Константин да се Герман не би, кад постане пунолетан, као чиновник и сенатор осветио Погонатовом дому за убиство свог оца. У овом духовном звању блажени Герман живљаше као анђео Божји: далек од сваког пристрашћа земаљског и сујете светске, он свим умом својим беше устремљен к Богу, и уста му увек беху пуна хвале Господње, и усрдно дан и ноћ изучаваше Божанствене књиге. Отуда је и дубину премудрости упознао и животворну воду богонадахнутих учења поцрпао, којима је касније, као пастир и учитељ, напајао Цркву Христову.

Када стиже у зреле године свети Герман, сијајући као светилник својим врлинским животом и ученошћу, би најпре посвећен за епископа града Кизика. Ту је он водио борбу са монотелитском јереси, заједно са свјатјејшим патријархом Киром, са којим и прогонство претрпе од неправоверног цара Филипа. Но пошто неправедни гонитељ убрзо са хуком погибе, а свјатјејши се патријарх Кир престави у прогонству; и пошто псевдопатријарх Јован јеретик би збачен, онда за царовања Анастасија II на велику радост народа би на цариградски патријаршки престо узведен свети Герман, као муж достојан и пун благодати Божје, која се показиваше у његовој прозорљивости, јер он предвиђаше будуће ствари и догађаје и пророчки их претсказиваше. Тако, када је он први пут улазио у саборну цркву, свету Софију, и народ се тискао жељан да види новоизабраног патријарха, нека трудна жена Ана, приближивши се к њему, повика: Благослови, оче, плод у утроби мојој! - Патријарх погледа у њу и, провидевши унутрашњим очима оно што ће се збити, рече: Нека Господ благослови плод твој молитвама светог Првомученика.

Овим речима свети Герман прорече, да ће она родити мушко дете и да ће оно имати име светог првомученика Стефана. Поред тога, ово пророштво би потврђено чудом. Јер када свети патријарх говораше ово пророштво, из његових уста заједно са речима излажаше пламен огњени. То виде сама жена, и касније свима то казиваше са заклетвом. По томе се пламену она чврсто увери да је светитељево пророштво истинито. И стварно, Ана роди мушко дете, коме би дато име Стефан, према пророштву свјатјејшег патријарха Германа. Овај Стефан када одрасте, прими иночки чин и инокова свештено на Авксентијевој гори према Цариграду, а касније постаде исповедник Христов и мученик, јер пострада за свете иконе од злочестивог цара Константина Копронима. За овог пак Копронима, сина цара Лава Исавријанца, свети Герман је прорекао да ће бити опаки гонитељ и мучитељ православних хришћана. Јер када га је свети Герман као патријарх крстио, младенац Константин у време крштења оскврнави свету купељ и воду у њој својим изметом. Тада је свети Герман рекао за њега: Ово дете кад одрасте нанеће велико зло хришћанима и пролити много крви благоверних слугу Христових.

Овај Константин доцније би прозван Копроним, тојест ђубриви. И зби се пророчанство светог Германа о њему, јер он многе измучи и поби због поклоњења светим иконама, а међу њима и гореспоменутог светог Стефана.

Иконоборска јерес отпоче за царовања Лава Исавријанца, оца Копронимова. Сав огрезао у тој јереси, Лав Исавријанац се свим силама стараше да је што више рашири и учврсти у народу. Он разасла на све стране свога царства безбожно наређење: да се свуда из храмова свете иконе избацују, ногама газе и спаљују; јер он сматраше свете иконе за идоле, а оне који им се клањају за идолопоклонике. Свети патријарх Герман се јуначки успротиви цару: више пута му је слао благоразумне и угледне духовнике, а и сам му је одлазио и разговарао с њим, и саветовао му да се окане своје зле намере. Али, све је било без успеха. Једном патријарх рече цару: Чуо сам пророчанство једног светог човека, да ће настати гоњење светих икона од зловерних, али нека то не буде за време твога царовања. - А када, и за време чијег царовања имало би то настати? упита цар пажљиво. Свети Герман одговори: Биће неки цар коме ће име бити Конон; он ће подићи гоњење на свете иконе. Лав Исавријанац на то рече: Мени је име Конон. То ми је име дато на крштењу, а Лавом сам назван касније. Значи, то се пророчанство има потпуно испунити за време мога царовања.

Не, господару, - узврати на то цару свети Герман, - нека тога не буде! нека се такво зло не чини за време твоје владавине! Јер онај који жели да спроведе то зло - антихрист је, непријатељ Божјег оваплоћења. Сети се, царе, заклетве коју си положио ступајући на престо: да ћеш свету веру држати беспрекорно, ништа не одузимајући од предања светих Апостола и богонадахнутих Отаца, нити ишта ново, супротно светој вери, уносећи.

Слушајући такве речи свјатјејшега патријарха, цар је час осећао стид, час падао у јарост. И од тада се стаде паштити да пронађе неку кривицу патријарху, како би га удаљио са престола, не као исповедника истине, већ као завереника и побуњеника. Сарадника за своју злу намеру он нађе у лицу презвитера Анастасија, ученика Германовог. Овоме Анастасију, сличном Јуди по нарави, цар обећа патријаршиски престо после Германовог прогонства. Анастасије пак обећа цару да ће му помагати у гоњењу и уништавању светих икона. И непријатељеваше Анастасије против светог Германа, паштећи се да се и пре прогонства светог Германа докопа патријаршијског престола. А свети Герман провиђаше Духом злу намеру Анастасијеву, и предвиђаше све шта ће се догодити Анастасију, па му то и претсказа згодном приликом. Наиме: једном је патријарх Герман улазио у царску палату. Гордељиво ступајући за њим, Анастасије му нагази крај од хаљине његове. Осврнувши се, свети Герман рече Анастасију: Не жури, доћи ће време кад ћеш ти, окружен гомилом народа, уз клицање бити одведен у Дипин. - Али, ни Анастасије, ни други који то чуше, не обратише пажњу на ове речи светога Германа. Сетише их се тек касније, када се ове речи испунише. А како се испунише, рећи ће се доцније.

Свети Герман, као добар војник Исуса Христа, јуначки се и неустрашиво борио са јеретицима мачем речи Божје. Једном приликом он посла цару једног од најизврснијих службеника црквених са оваквом поруком: Не доликује теби, царе, да се безобзирно надимаш пред Богом, Саздатељем твојим, који ти је дао живот и царовање, и немаш права, како се то каже, да покрећеш оно што је непокретно; не доликује теби да прекорачујеш границе, које у древна времена поставише свети Оци. То свеколико служење демонима, и све идолопоклонство, бише уништени човечанским обличјем које Бог Логос узе од Пречисте и Пресвете Дјеве. Изображење бојама на дасци човечанског лика Христовог и Оне која Га је на неисказан начин родила, и изображења светих угодника Божјих, да молитвено поштујемо - нама је предано од Отаца и Учитеља, а предано нам је има већ седам стотина двадесет и пет година, откако се Господ наш јави на земљи у облику човека. Жена која се исцели од течења крви додирнувши хаљине Господње, у знак благодарности изради Спаситељеву слику, после вазнесења Његовог. Но и пре тога сам Господ изобрази на убрусу божански лик свој и одасла га у Едес Авгару. Свети еванђелист Лука изради икону Пречисте Дјеве Богородице. Због тога божанствени Сабори светих Отаца, држани у разна времена и на разним местима, заповедају да се свете иконе молитвено поштују а не уништавају. Знај дакле, царе, ако ти хоћеш да утврдиш безакони иконоборачки догмат, ја први никада нећу пристати на то. Ево, ја сам готов да крв своју пролијем за икону Христа мог, који своју крв проли да обнови пали лик (= палу икону) душе моје. Очигледно је да бешчешће, које се наноси икони Христовој (= лику Христовом), односи се и на Прволик, тојест на самога Христа, исто онако као што се молитвено поштовање, указано икони Христовој, односи на самога Христа. Зато нама, верним слугама Христовим, доликује да умремо за поштовање Господа нашег.

Другом пак приликом сам свети Герман овако говораше цару: Ако сам ја Јона, баците ме у море, јер без Васељенског Сабора ја немам права да прописујем ишта ново односно вере.

Када свети патријарх увиде да ни на који начин не може одвратити цара од јереси, он положи свој патријаршки омофор у божанственом олтару, на свети престо, остављајући свој чин. А цар, силно љут на светог Германа због његових смелих речи, посла, као за рат, наоружане војнике, који светитеља шамараше, тукоше, вукоше, и са бешчашћем из патријаршије истераше. Свети Герман онда се повуче у манастир на монашко безмолвије, на монашко молитвено тиховање, и тамо међу иноцима проведе остале дане свога живота, и мирно се упокоји у Господу, 740 године. Патријархом је био четрнаест година и пет месеци.

После изгнанства свјатјејшег патријарха Германа, цар доведе на његово место гореспоменутог Анастасија, који заједно са царем избациваше из цркава свете иконе и утврђиваше иконоборачку јерес. А пророчанство светог Германа о њему зби се на овај начин. После смрти злочестивог цара Лава Исавријанца на престо ступи његов син Константин Копроним. Константина збаци са престола зет Лавов Артавасд. У томе Артавасду поможе патријарх Анастасије, који и круниса за цара Артавасда и сина његовог Никифора. Након три године Копроним скупи велику војску и заузе Цариград; зету свом Артавасду и његовим синовима, а својим сестрићима, ископа очи, и многе велможе погуби. Односно патријарха пак Анастасија нареди те га нагог свукоше и пред целим народом на гореспоменутом месту Дипину тукоше, па онда на магарца посадише натрашке и по граду водише ругајући му се. Тако се испуни пророчанство светог Германа којим претсказа Анастасију да ће он, окружен гомилом народа, бити одведен у Дипин. Безбожни цар Копроним хтеде и да збаци Анастасија са патријаршиског престола, али, не нашавши другог који би у безбожности био раван Анастасију, он остави Анастасија на патријаршиском престолу, на коме Анастасије остаде двадесет и четири године као мрзост опустошења на месту светом. При крају живота Анастасије доби болест звану "кордаспос", од које његова богомрска уста, која су хулила на свете иконе и на свог учитеља светог Германа, постадоше погани пролаз кроз који му измет излажаше из утробе, и тако он на страшан начин изврже несрећну душу своју. А свети Герман обрете слатки живот са светим јерарсима у царству Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове, амин

Свети Епифаније, Епископ кипарски

Тропар, глас 4.

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Кондак, глас 4.

Похвалимо верни по дугу двојицу величанствених првосвештеника, Светог Германа и божанског Епифанија: Они су попалили безбожничке злоречивости, изложивши премудре догмате свима који свагда православно поју велику тајну побожности.

Рођен као Јеврејин, но увидевши силу вере Христове, крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. У двадесет шестој години својој замонашио се у манастиру Светог Илариона. Доцније оснује засебан манастир, где се прочуо по целој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. На путу се сретне са великим Пафнутијем, који му прорече, да ће бити архијереј на острву Кипру. И заиста, после више година Провиђењем Божјим дође Епифаније на Кипар, где буде изненадно изабран за епископа. У шездесетој години постане епископом у граду Саламини, и као епископ управљао је црквом Божјом педесет пет година. Свега је живео на земљи сто петнаест година, и упокоји се од овога живота да вечно живи у царству Христовом. Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требало по жељи царевој и царичиној да осуди Светог Јована Златоуста. Приспевши у Цариград, он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио с царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: “Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и ти више нећеш видети престола твога”. На то му Епифаније отписа: “Страдалниче Јоване, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места, у које те прогоне”. – И оба ова светитељска пророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста. Епифаније тајом седе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; а Златоуста отера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај успут умре. Упокоји се Свети Епифаније 403. године. Од многих дела Светог Епифанија најпознатије је Ковчежић, по грчки: Панарион, у којем је изложено и побијено осамдесет јереси.

О Типику Архиепископа Никодима

На Светој Гори, крајем 12. века, када је у њу дошао Свети Сава, богослужење се одвијало по обрасцу атонско – студитског синаксара, насталог у периоду од 10. до 12. века, на основу студитског синаксара солунске редакције. Свети је овај поредак, који је привремено увео у манастир Хиландар, ускоро заменио Хиландарским типиком, који је био превод и прерада Евергетидског типика, насталог на основу цариградске редакције студитског синаксара.

Пошто светитељ није превео синаксар Евергетидског типика, него само пролог, богослужење се савршавало по литургијским књигама које су у себи имале синаксарне рубрике Евергетидског типика, а које су преведене од носиоца хиландарске литургијске редакције 13. столећа на чијем челу је стајао Свети Сава. Ове књиге и тај богослужбени образац,  први српски архиепископ ће пренети у Србију и по њему ће се служити у српским парохијама и манастирима до увођења Јерусалимског типика који је настао трудом палестинских монаха на прерађивању цариградске редакције студитског синаксара. (Др Владимир Вукашиновић, Кратки преглед развоја литургијског живота Српске Архиепископије од XIII до XVII века, у: Свештена и духовна Трпеза ( огледи из српске литургијске теологије и праксе: XIII-XXI век, ПБФ, Београд, 2016, стр. 52-67.)

Заправо, на Светој Гори, већ је био у 10. веку уведен Јерусалимски типик, али онај који су спровели студијски монаси који су извели синтезу истог са константинопољским азматским типиком, познатој као прва саваитска или прва студијска редакција. Касније, у 14. веку, у време исихастичког покрета, биће уобличена друга исихастичка редакција Јерусалимског типика.
Свети Сава је на основу прве студијске редакције Јерусалимског типика написао Службу Светом Симеону. (Др Ненад Милошевић, Типик Светог Саве, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, књ. 17(2015) 27-35). Мишљења смо да Свети Сава није намеравао да уведе у Српску Цркву Јерусалимски типик друге исихастичке редакције, иако је делимично упознао зачетке таквог богослужења приликом свог другог хаџилука у Свету земљу 1230. године.

Свети Архиепископ Никодим, боравећи у Цариграду крајем 1311. и почетком 1312. године, као хиландарски игуман, присуствовао је богослужењу које су савршавали цариградски, антиохијски и јерусалимски патријарси, по обрасцу друге исихастичке редакције Јерусалимског типика и пожелео је да тај образац уведе и у Српску Архиепископију, сматрајући да ће тако наставити дело Светог Саве које он због маловремености живота није успео да заврши, о чему говори у свом предговору превода Јерусалимског типика. Због тога је послао у Цариград да му се из манастира Светог Јована Претече који је обновио Свети Краљ Милутин, донесе типик, који је он превео а потом је тај превод преписан 1319. године, управо на стогодишњицу добијања аутокефалности Српске Архиепископије. Архиепископ Никодим наводи тачан датум настанка превода – 6827 (1319) године, круг сунца 23, месеца 6, индикта 2. 

На почетку Типика, а после предговора, налази се  један особит Чин, који је у најновије време препознат као Чин панихиде агрипније сличне истом чину у Евергетидском типику. Ова аколутија, по свему судећи, потиче из богослужбеног светосавског предања које је претходило превођењу Јерусалимског типика друге исихастичке редакције од Архиепископа Никодима, и које треба данас посебно проучавати, јер нам је њега оставио Свети Сава и плод је његовог рада у вези са богослужењем Архиепископије Српске. (Владимир Антић, Карактеристике Српског богослужења и појања на почетку 14. века према Никодимовом типику, У: Свети Краљ Милутин и његово доба, историја, књижевност, уметност, тематски зборник међународног научног скупа „Краљ Милутин и доба Палеолога: историја, књижевност и културно наслеђе“, Скопље 24-26. октобар 2021, „Каленић“, Крагујевац, 2023.) 
Блаженопочивши протопрезвитер-ставрофор др Лазар Мирковић, (Пивнице 1885 – 1968, Сремски Карловци) бивши професор Литургике на Богословском факултету у Београду, који се посебно бавио изучавањем Никодимовог типика, утврдио је, да је овај Типик најближи типику који се налази у библиотеци Лавре Преподобног Атанасија Великог у Светој Гори, рукопис бр. 99. Иначе, оно што је од неизмерног значаја јесте то, да је Никодимовог типик данас доступан за изучавање јер га је горе поменути прота Лазар Мирковић, пре Другог светског рата фотографисао од прве до последње странице. Оригинал типика је изгорео приликом бомбардовања Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941 године. Професор Ђорђе Трифуновић, велики поштовалац и ученик почившег проте, приредио је у две књиге издање фототипије изгорелог рукописа Никодимовог типика и рашчитан текст, који је разрешио прота Лазар.

Типик Архиепископа Никодима је први превод Јерусалимског типика не само код нас Срба, већ у читавом словенском свету и предвиђен је за употребу како у парохијским тако и у манастирским заједницама.  Нажалост, са уласком новорускословенских богослужбених књига у наше богослужење и престанком употребе српскословенског језика у нашој Цркви, у другој половини 18. века, Типик Архиепископа Никодима престао је да се употребљава и по њему се од тада не савршава богослужење. Потребно је поновно враћање србуља у наше богослужење, па са њима и Никодимовог типика, што је и препознато код појединих наших савремених српских литургиолога. (Арсеније Главчић, докторанд, Типик архиепископа Никодима, Српска теологија данас, 2009, Православни богословски факултет, Београд, 2010, стр. 294 – 307).

Свети Архиепископ Никодим био је и јесте веома значајна личност међу наследницима трона Светога Саве. Био је смирен и смеран и због тога га је Господ и прославио, сачувавши његове свете мошти нетрулежним. Из свог кивота у Пећкој Патријаршији непрестано благосиља свој српски народ и заједно са Светим Савом и свима светима служи небеску Литургију и после седам стотина година од свог блаженог престављења, подстичући све нас да чувамо и ревносно проучавамо његово и наше светосавско српско  богослужбено предање.

Првог Васељенског сабора

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу – Духове, односно седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је Први васељенски сабор држан месеца маја.

Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.

На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока.  А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други.

Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве).

Осим тога, Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

Свети равноапостолни Кирило и Методије, учитељи и просветитељи словенски

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.

Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше.

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише.

Браћа Кирило (Константин) рођен у јулу 826. године, а упокојио се 14. фебруара 869. у Риму. Методије је рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена као православни Грци у Солуну.

Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедник. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара Храма Свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари.

Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од Светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова Света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили православну веру од Светих Кирила и Методија.

У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три  језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су Свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био православне вере, јер Црква још увек није била подељена на Источну и Западну. У Риму се Свети Кирило упокојио, а Свети Методије је постављен за Епископа панонског.

Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи Еванђеља и богослужења, а пре свега речи Евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности.

Спасовданска литија са Часним Појасом Пресвете Богородице – највећи молитвени скуп у историји Београда

Када неко некада буде изучавао историју српског народа и његове престонице током двадесет првог века приметиће да су житељи Београда најлепше странице летописа свог града исписивали управо о Спасовдану, празнику Вазнесења Господњег.

Приметиће и да се у тој бесцен књизи београдске повести, у повести којом се мало који град може подичити, својим сјајем издваја страница забележена златним словима баш данас, 21. маја 2026. године. Моћи ће и да замисле како скромни хроничар, погурен над белином папира, безуспешно тражи праве речи којима би описао и за будуће генерације сачувао траг о несвакидашњем и  величанственом благослову који је имала данашња генерација Београђана.

А њих, хиљаде и хиљаде, и старо и младо, мајке, очеви, деца, школарци са вероучитељима и професорима, богослови и студенти, фолклорна друштва, црквени хорови, припадници Војске и Полиције, свештеници и монаси, у непрегледним колонама су се сабирали пред Вазнесењском црквом и оближњим улицама, а сви, једнодушно и једногласно, са истом молитвом у срцу: Пресвета Богородице, спаси нас! 

Појас Пресвете Богородице – једна од највећих светиња хришћанства – стигао је у београдски Вазнесењски храм дан раније љубављу и добротом свештеног братства светогорског манастира Ватопеда и његовог игумана Јефрема, великог пријатеља српског народа, који је Часни Појас лично допратио и из своје руке предао Његовој Светости Патријарху г. Порфирију.

Дирљиво је било видети хиљаде Београђана који су синоћ у порти Вазнесењске цркве и околним улицама до касних часова у непрегледном реду, у духовном миру и молитвеној радости, сатима чекали да се поклоне и целивају Чудесни Појас Дјеве Марије. Небројено више њих кренуло је данас за својим Патријархом у литијском ходу ка заветном храму српског народа на Врачару.

Улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, па преко Булевара ослобођења и Карађорђевог парка, развукла се непрегледна колона верних, а са њима и још дужа и шира колона оних који су били у молитвама свих присутних: уснули оци и матере; болесни и невољни; заточеници и сиромашни; избегли, прогнани и расејани; наша браћа и сестре на Косову, у Метохији, Босни, Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Боки и свим српским крајевима; они који су далеко и на путу; они који нас лече, бране и чувају; они који уче и који нас уче; и сви они који из било ког разлога не стигоше данас у своју престоницу; али престоница – Град Мајке Божје – би са њима.

Стигавши у беспрекорном поретку и духовном миру на Светосавски плато, литију и њен најсветији део – Појас Пресвете Богородице – радосно су дочекала звона Светосавског храма. И док је молитву Господу и Мајци Божјој, пред светињом изложеном под сводовима величанственог храма, узносио Патријарх српски г. Порфирије, колона благочестивог народа је и даље пролазила преко трга Славија.

Поред високопреподобних архимандрита и игумана ватопедског Јефрема и хиландарског Методија и њихове братије, у радости прославе престоничке крсне славе учествовали су високопреосвећена и преосвећена господа архијереји: врањски Пахомије, шумадијски Јован, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, будимљанско-никшићки Методије; вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, париски и западноевропски Јустин, лондонски и британско-ирски Нектарије, новобрдски Иларион, липљански Доситеј, топлички Петар, јенопољски Никон, моравички Тихон, костајнички Серафим и умировљени канадски Георгије; архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; највиши државни званичници, представници Војске Србије, Полиције и националних културних и научних установа.

Настављајући традицију да на челу литије Часни Крст носи благоверни хришћанин који је своје дарове од Бога умножио на корист рода и Цркве, а на понос својих родитеља, ове године чашћу да буде крстоносац овенчан је г. Андреј Дробњаковић, ученик Математичке гммназије вишеструко награђиван на олимпијадама знања широм света. 

У Спасовданској литији учешће су узели и министри: одбране г. Братислав Гашић, за бригу о породици и демографију гђа Јелена Жарић Ковачевић, за рад, запошљавање, борачка и социјална питања гђа Милица Ђурђевић Стаменковски, државне управе и локалне самоуправе гђа Снежана Пауновић и др Ненад Поповић, министар без портфеља задужен за међународну економску сарадњу и друштвени положај Цркве у земљи и иностранству.

Благи и милозвучни гласови чланова Хора храма Светог Саве, под управом диригента др Катарине Станковић, и Дечјег хора Растко, под управом диригента Милене Антоновић, изнова су потврдили лепоту српског духовног стваралаштва и хорског појања, ове вечери посебно надахнутог благодаћу Часног Појаса Мајке Божје.