Непоколебљиви предводници и бедеми православља

Манастир Свете Тројице у Пљевљима није тек споменик културе, већ жива духовна тврђава и несаломиви бедем српског православног бића, уздигнут на светородним темељима лозе Немањића. На овом суровом историјском попришту, где су се вековима ломила копља империја – од исламског Истока до латинског Запада – ова светиња је опстајала као институција моћи која је надживела сваку туђинску круну. Као један од три економски и духовно најмоћнија српска манастира, Света Тројица никада није била само неми посматрач повести, већ активни предводник народа. Све вековне борбе за крст часни и достојанство човека кулминирале су у наше дане величанственим Литијама, где је манастир поново стао на чело свог стада, бранећи светосавље од покушаја отимања које су спроводиле одрођене и безбожне структуре.

Света и Живоначална Тројица јесте сам извор и несаломиви заглавни камен нашег постојања. Храм је посвећен Богу Живоме који је кроз празник Педесетнице остао непомична оса око које се вековима сабира народ овог краја. Док су кроз Пљевља пролазиле војске и рушиле градове, литургијска песма под овим кубетом никада није утихнула. Свака Литургија је овде војска молитве која вековима одбија нападе на српску душу. Из те литургијске снаге израсла је и непобедива сила Литија – јер народ који се напаја са извора Живоначалне Тројице не признаје никакве пролазне земаљске декрете. Кроз свакодневна сабрања, манастир узноси благодарност Светој Тројици што је сачувала ову светосавску лавру кроз огњеве историје, захваљујући се Господу Творцу у векове векова, Амин.

Света Рука Светог Саве, она десница која је благосиљала српске краљеве и утврђивала стубове наше Цркве, нераскидиво је уткана у биће овог манастира. У најмрачнијим временима турске окупације, манастирско братство је показало своју огромну моћ: златом и непоколебљивом вером, они су од Турака откупили Свету леву руку Светог Саве, спасавајући је од ватре и заборава. Деценијама је та Света Рука почивала овде, благосиљајући Пљевљаке и дајући им снагу да издрже векове ропства. Иако је касније враћена Милешеви, њен благослов и данас одјекује у манастирским зидинама као вечни залог љубави Светитеља према овој обитељи. Та Рука је утврдила Свету Тројицу као бастион светосавља, подсећајући нас да је наш манастир чувар најдрагоценијих делова српске повести који су спасени жртвом и златом наших предака.

Свети Ћивот Светог Саве стоји у наосу манастира као монументални престо српског идентитета. Овај историјски ковчег, у коме су столећима почивале мошти Првопастира, нашао је у Светој Тројици своје уточиште када је опстанак рода висио о концу. Он је вековни предводник који гарантује континуитет нашег пута. Пред овим ћивотом су се ковале заклетве које су поразиле султане, а његова сила је подигла хиљаде људи у недавним Литијама. Свети Сава је кроз овај ћивот био и остао наш врховни вођа, а његов велики наследник Свети Василије Острошки Чудотворац наставио је то предводништво, чинећи овај крај неосвојивом херцеговачком и црногорском светињом коју ни султани ни комесари нису могли покорити нити отуђити од народног срца.

Пастирски штап (жезал) Светог Саве јесте реликвија која Свуту Тројицу везује за сам Јерусалим и Лавру Светог Саве Освећеног. Овај сребром оковани филигрански жезал није само украс, већ истински пастирски инструмент којим Свети Сава и данас усмерава своје стадо кроз лавиринте историјских искушења. Баш као што је Свети Василије Острошки, као највернији наследник Савиног пута, чврсто држао кормило Цркве у време најтежих страдања, тако и овај штап подсећа народ да пастир никада не оставља своје стадо на ветрометини. У временима Литија, Савин штап је симболично био на челу колона, водећи народ ка победи вере над неправдом, баш као што је вековима водио Србе кроз пустињу ропства ка слободи и васкрсењу духа.

Окамењени угрушак крви Светих 40 Мученика Севастијских (Младенци) представља једну од најређих и најмистичнијих светиња читавог православног света. Крв која је у четвртом веку посведочила Христа у леденом језеру Севастије, овде у Пљевљима стоји као духовна тврђава која опомиње сваког окупатора. Током векова, док су Пљевља била поприште надметања Истока и Запада, ова окамењена крв је била доказ да је вера темељ који ни најјача царства не могу померити. Она данас сведочи да мучеништво није ствар прошлости, већ жива снага која је хранила и учеснике Литија у њиховој борби за право на постојање, подсећајући нас да се за Светињу стоји непоколебљиво, па и по цену страдања на леду историје.

Свети Свештеномученик Серафим Светотројички јесте наш нови заштитник, велики игуман и предводник поникао из самог корена овог српског краја, чије је страдање 1941. године запечатило вековну верност ове обитељи Христу. На самом почетку рата, када су се безбожни комунисти, вођени мрачним, туђинским и антихришћанским мотивима, скупили са свих страна да затру крст часни и побију најбоље домаћине, Свети Серафим није устукнуо ни за педаљ. Ти безбожници, којима ништа није било свето, мучки су убили игумана који је био дете ове земље и ове планине, али су га тиме само заувек представили Господу као непобедивог мученика и молитвеника. Његово страдање је вапило из земље деценијама, док га Господ није прославио кроз канонизацију, којом је само потврђено оно што народ одувек зна – да је Серафим живи бедем манастира. Он је био онај невидљиви, а свеприсутни вођа литијских покрета, који је својим примером научио Пљевљаке да пастир својом главом плаћа слободу свог стада и да је крв мученика семе за нове победе вере.

Света равноапостолна Текла јесте вековна молитвена стражарка манастира, чије се честице моштију са највећом побожношћу чувају под овим светотројичким сводовима. Као првомученица и сапутница Светог апостола Павла, она везује Пљевља за саме изворе апостолске вере и хришћанске милости. Њено присуство је кроз историју изнуђивало поштовање чак и код најокрутнијих иноверних окупатора, обезбеђујући манастиру неку врсту небеског имунитета кроз векове ропства. Света Текла је својом благодаћу била невидљиви штит манастирске порте, пружајући утеху српским мајкама и сестрама у временима када је страдање било свакодневица. Данас, на литургијским сабрањима, она окупља верни народ око свога кивота, подсећајући нас на несаломиву снагу вере која надживљује све земне притиске и све модерне покушаје дехришћанизације нашег народа.

Свети Бесребреници Козма и Дамјан су небески лекари чије се мошти у нашој обитељи поштују као непресушни извор исцељења за душу и тело сваког невољника. У вековима немира, када су Пљевља била поприште ратова великих сила и када су болести и глад харали овим крајевима, мошти Светих врача су биле једина тачка наде и уточиште за народ коме је земаљска помоћ била ускраћена. Они су предводници у милосрђу и љубави, чинећи Свету Тројицу истинском духовном болницом у којој се лече најдубље ране нашег бића. Свако сабрање око њихових моштију потврђује да је манастир ризница благодати која је пресудна за наше оздрављење од свих идеолошких болести и духовних подела данашњице. Они нас воде ка јединству и чистоти вере, уз непрестану славу Господу Богу Тројици у векове векова, Амин.

Чудотворна икона Пресвете Богородице стоји као финални печат манастирске заштите и небеска војвоткиња која бди над овом светосавском земљом. Ова уникатна икона, чија се историја пажљиво истражује у манастирским аналима, изнета је пред народ управо када је српско биће у Црној Гори било најугроженије од стране одрођених режима који су покушали да прогласе државним оно што је Божије. Она је задобила статус молитвене заставе која је предводила непрегледне колоне верних током Литија, дајући им наду и материнску заштиту у хладним зимским ноћима борбе за Светиње. Свакодневно јој народ приступа са сузама благодарности, препознајући у њој Силу која је сачувала манастир од разарања кроз векове и која га чува и данас од сваког покушаја скрнављења наше повести и отимања нашег духовног наслеђа.

Заветно слово

Ове светиње које сте овде упознали нису музејски експонати нити само сећање на славну прошлост Немањића – оне су живи предводници наше садашњости. Сваки угрушак крви Младенаца, сваки додир Савиног жезла и сваки благослов Светог Серафима стоје као жива опомена да се Манастир Свете Тројице не брани само на Литијама, већ сваким нашим доласком на свету Литургију и врлинским Животом по Јеванђељу.

Позивамо вас да дођете у ову светотројични лавру, да се поклоните светињама које су издржале султане и безбожнике, и да својим присуством постанете део оне непрегледне колоне која вековима корача ка Царству Небеском. Јер, докле год се пред овим светињама пали свећа и узноси молитва, Света Црква Православна ће бити неуништиви бедем наше вере и нашег имена.

Слава Светој Тројици у векове векова. Амин!

Средњовековни манастирски комплекс Свете Тројице Пљеваљске, старо монашко средиште, смјештен је два километра североисточно од центра Пљеваља, изнад речице Брезнице, у једном необично лепом, природном, амбијенту. Лежи на ужој заравни, окруженој и заклоњеној брежуљцима, испод чије порте уређеним подземним каналом протиче поток звани Бисерка. Манастирски комплекс у саставу порте, стару Врхобрезницу, данас чине: црква, велики конаци (три грађевински повезана конака), мали конак, звоник, мања стамбена зграда, смештена изнад црквице, односно мање сакралне грађевине под земљом, и клесаним каменом лепо озидани полукружни реципијент чије воде Бисерка, са околних брда, слива у порту.

Време градње манастира још увек сапрецизношћу није утврђено. Народна песма „Зидање Раванице“, коју је забележио Вук Стефановић Kараџић, каже да су Немањићи саградили „Тројицу у Херцеговини“. У другој Вуковој забележеној народној песми Сава Немањић набраја храмове које је подигао његов отац, међу којима Хиландар, Ђурђеве Ступове, Дечане, Студеницу, Милешеву и, како каже народни певач „Тројицу надомак Таслиџе, украј воде украј Ћиотине“. У трећој народној песми о бану Милутину и Дуки Херцеговцу, Вук бележи „… и Тројица, пребела црква“. Поред недостатка историјских извора о поуздано утврђеној години градње, Сретен Петковић, ипак, тврди да је Света Тројица била манастирско седиште, или бар порушена мирска црква „која дуже времена није појала“, и да је тридесетих година 16. века обновљена на старим темељима још пре доласка Турака, односно, пре 1465. године. На такав закључак упућује га и турски закон по коме се више нису могле подизати нове хришћанске богомоље већ само обнављати старе и то искључиво оне које су већ постојале пре доласка Турака, односно у време владавине Мехмеда Освајача. Практично, за простор Пљеваља тај закон је подразумевао време пре 1465. године, односно време до званичног пада Пљеваља под турску управу.

Међутим, чињеница је да најраније писане трагове о постојању манастира дао први именом познати тројички преписивач јеромонах Сава у једном свом рукопису завршеном 7. новембра 1537. године. Тај рукопис сведочи живу преписивачку делатност у манастиру, упркос присуству свакодневних животних тешкоћа који у то вријеме прате, како њихово братство, тако и остале пљеваљске хришћане, а који су настали као последица непосредног присуства и тортуре Турака. Ове чињенице доводе се у колизију са претпоставком да је Света Тројица Пљеваљска при пут подигнута у време, тада већ, 70-годишњег присуства Турака у Пљевљима и очигледне могућности несметане примене поменутог турског закона о забрани градње нових хришћанских богомоља на простору Пљеваља. Дакле, сасвим је логична и потпуно реална претпоставка да је Света Тројица Пљеваљска постојала и прије 16. века, у сваком случају пре 1465. године кад су Турци и званично успоставили власт у Пљевљима.

Из поменутих Савиних записа наслућују се и ктитори Тројице Пљеваљске. Међутим, један препис, данас већ несталог натписа са источног зида припрате, бележи конкретна имена и потврђује дарежљиве ктиторе, чланове једне имућне замонашене породица на челу са јеромонахом Висарионом, његовим братом монахом Савом и сином му архијерејом Никифором. Kтиторски портрет на јужном зиду наоса, приказује модел цркве са којим јеромонах Висарион приступа Христу на престолу.

Више од пола века касније подигнута је припрата. Поменути ктиторски натпис на западном делу наоса свједочи да су је 1592.године подигли чланови једне имућне породице из оближњег села Поблаћа - монах Георгије са сином јеромонахом Ананијем и синовцем спахијом Војином. Те исте године припрату је живописао познати зограф из тог времена поп Страхиња из Будимље, а потом је, 1594/1595. године, исти мајстор израдио и зидну декорацију раније подигнутог наоса и олтарског простора. Изградњом спољашње припрате 1875/76. године, манастирска црква добија свој коначни архитектонски изглед. Том приликом надзидани су зидови наоса и унутрашње припрате, а купола над нартексом је издигнута тако да је храм, добијајући на својој монументалности, прилично изменио свој првобитни спољашњи изглед. У том периоду, ако не и век раније, на северном зиду наоса пробијена су врата за монахе. Kомплетан црквени објекат већим својим делом укопан је у земљу ради прилагођавања терену, тако да је унутрашњом нивелацијом под у простору олтара остао близу два метра нижи од спољашњег природног нивоа терена на источној страни.

Архитектура првобитне, Висарионове, цркве веома је особена. Готово квадратне је основе са повећом апсидом на источној страни. Два ступца на јужној и два на северној страни уздужно деле наос на три дела, средњи шири и виши и два бочна, ужа и нижа простора. Издигнути средишњи простор покрива већи подужни полуобли части свод, ослоњен на ступце, односно лукове који их повезују. Ужи и нижи бочни простори такође су наткривени полуобличастим сводовима. Наслоњени су на ступце и спајају средишњи свод са подужним спољашњим зидовима. Западни дио средишњег простора наткривен је посебним мањим сводом, постављеним ниже у односу на свод који прекрива централни простор наоса. Два подужна лука која се утапају у западну зидну површину деле ову мању сводну конструкцију на три дела. Испод ње, у западном зиду наоса, уграђен је један ћуп пречника десетак сантиметара, ради побољшања акустике у цркви. Шездесетак година млађа унутрашња припрата, краћа и ужа од старог дела, конструктивно је знатно сложенија. У основи је крстобразна. На пресеку слабо наглашеног крста уздиже се монументална купола, наслоњена на коцкасту, споља видљиву основу изнад двосливног крова. Спољашња припрата, је правоугаона грађевина, по ширини изједначена са наосом. Егзонартекс и наос међусобно су повезани северним и јужним луковима, прислоњеним уз спољашњи зид, иначе уже унутрашње припрате. Уз унутрашњи западни и источни зид налазе се по четири пиластра, од којих су по два крајња у угловима просторије.

Живопис Светотројичке цркве је у солидном стању, а очуван је готово у потпуности. Настао је шездесетак година након обнављања храма, у временском периоду између 1592. и 1595. године. Израдио га је познати зограф из тог времена поп Страхиња из Будимља. Најприје је исликана тек дограђена унутрашња припрата, о чему свједочи натпис на њеном западном зиду. Биљежећи да је посао живописања завршен 27. септембра 1592. године, садржај натписа наводи и три главна ктитора: монаха Георгија Поблаћанина са сином, јеромонахом Ананијем, и синовцем спахијом Војином. Непосредно уз натпис представљен је и ктиторски групни портрет. У изградњи и живописању унутрашње припрате учествовао је и златар Јован из Хоче (Фоче), чији се ктиторски портрет са натписом налази на сјеверном зиду.

Захваљујући тројичком монашком братству на челу са игуманом Јоакимом, фреско-сликарска декорација наоса и олтарског простора започета је током 1594. године а, по сведочењу натписа у северном прозору наоса, завршена 9. јуна 1595. године. Осликавање зидова Тројице Пљеваљске највећим својим делом рађено је на влажном малтеру, у чијем саставу је присутан велики проценат креча, комадића сламе и танке чвршће стабљике неке биљке. На сувом малтеру рађени су само поједини делови зидних слика, најчешће лица и у том случају бојама је додавано неко везивно средство. Опште контуре ликова настајале су засецањем малтера у свом горњем слоју. Тематска целина Тројичког живописа веома је интересантна. Одликује га неуобичајено богатство и разноврсност сликарског ансамбла, који га једним делом издваја од других тематских целина насталих у време турске владавине.

У првој зони наоса заступљене су композиције у четири целине: јеромонах Висарион, ктитор, са моделом цркве коју приноси Христу на престолу и група светих ратника, сликане у југозападном дијелу, док су насупрот њих на северозападном зиду композиције са ликовима српске владарске лозе Немањића као и Деизис са апостолима на источној страни наоса. На слободним просторима између композиција, стубова и лукова, смјештене су појединачне фигуре светитеља и пророка. Kомпозиција која представља лозу Немањића има једну празнину у краљевској хронолошкој љествици, насталу након пробијања врата на сјеверном зиду и нестанка првобитне фреске са ликом Уроша Првог, смештеног између оца Стефана Првовенчаног и сина краља Милутина. Горње осликане зоне наоса испуњене су композицијама Великих црквених празника исказаних кроз сцене Христовог рођења, Сретења, Kрштења и Лазаревог Васкрсења, уобичајеном вековном праксом смештене на јужном зиду. Kомпозиције Христовог страдања смештене су на различитим местима горњих зона наоса.

На западном дијелу јужног зида је Христово распеће, а на своду, изнад, два разбојника на крсту. Представе Скидање са крста, Оплакивање Христа, Полагање Христа у гроб, Силазак у ад, Печаћење гроба и Мироноснице на гробу Христовом, смештене су на делу северног простора, укључујући и његов свод. Горње зоне западног зида наоса и његов мањи и нижи свод садрже композиције посвећене Богородичином циклусу, а обухватају Благовести Јоакима и Ане, Зачеће Богородице, Рођење Богородице, Ваведење, Јосиф прекорева Богородицу и Сусрет Марије и Јелисавете. Између Вазнесења над олтаром и Преображења на западној страни, на централном своду наоса насликана је храмовна слава, Света Тројица на престолу коју окружују анђели. Изнад стубаца, на јужном и северном зиду централног свода, живописана су четворица јеванђелиста. Поред уобичајеног, традиционално утврђеног тематског одабира и распореда зидног сликарства у олтарском простору, издваја се приказивање молитве Во гробе плотски на своду проскомидије и сцена Снетије Христово у њеној ниши. Стилске особености Тројичког живописа уско су везане за препознатљиви сликарски опус аутора, попа Страхиње из Будимља, нашег угледног зографа из тог времена, чију прецизну анализу даје С. Петковић у својој монографији.

Иконостас је настао у вријеме архимандрита Мелетија Михаиловића и игумана Авакума Милошевића, мештана, највјероватније 1806/07. године, а израдио га је поп Симеун Лазовић. На данашњем иконостасу, изнад престоних икона, налази се деизисна плоча, иконе са представама пророка, Kрунисање Богородице и декоративни сликани крст. Подземна црквица, димензија 4,о3м. x 2,8ом. и висине 1,89м., смештена је под земљом, у близини спољашње припрате. Изнад ње је саграђена мања стамбена зграда. Црквица је са краја 16. или најкасније почетка 17. века, када је и живописана. Живопис са представом Свете Тројице са Богородицом и светим Архангелом данас је, нажалост, готово нестао. О његовом постојању сведочи само неколико мањих фрагмента.

Преписивачка делатност заузима посебно место у духовном и уметничком стваралаштву Тројичког братства. Њена жива активност започиње тридесетих година 16. вијека, трајући више од једног века. Врхунац достиже у првој половини 17. века, када се с правом назива преписивачким средиштем. Препознатљиви по образовању, књижевној култури и запаженој писмености, ђаци-монаси, којих и није био посебно велики број (један до два у генерацији), оставили су за собом хиљаде исписаних страница, сажетих у више десетина вредних рукописних књига.

Данас се у пљеваљској Тројици чувају многи вредни рукописи, а добар део и у другим срединама, од којих неки и у страним библиотекама, попут књиге са тзв. Врхобрезничким хронографом која се налази у Прагу, или чувеног Таслиџског (Пљеваљског) служабника у Санкт Петербургу. Имена монаха-преписивача из Свете Тројице често су остајала незабележена. Именом се помињу јеромонах Сава, Јован, ђакк Влатко, расодер Висарион, „чрнац“ Венијамина, и ђак Ратко Ранковић. Својим образовањем, монашком виспреношћу и преписивачком креативношћу посебно се издвајао Гаврило Троичанин, родом из Шћепан Поља, који је у Тројичком братству провео последњих двадесетак година прве половине 17. вијека.

Својом особеношћу и љепотом издваја се Гаврилов рукопис „Шестоднев Јована егзарха“ и „Хришћанска топографија Kозме Индикоплова“ из 1649. године, коју красе илуминације Андрије Раичевића, познатог сликара и иконописца, рођеног у Тоцима код Пријепоља. Поред рукописних драгоцјености, ова књига са тридесет девет Раичевићевих углавном уоквирених минијатура, представља значајно остварење српског минијатурног сликарства насталог у вријеме турске владавине. 

Манастир Свете Тројице доживио је велику несрећу 22. априла 1859. године. У великом пожару изгореле су све манастирске ћелије, чак и један монах у њима, а и сама црква је претрпела озбиљне последице. Мали конак, смештен на стени јужно од цркве, саграђен је убрзо после несреће, док се велики конаци који омеђују западну и северну страну манастирске порте подижу на старим темељима нешто касније, око 1876. године, највећим делом измењени. Грађевинским радовима током 2003/04 године оба конака добијају поновљени изглед.

Постојећи звоник саграђен је 1903. године. У прошлом веку постојао је дрвени звоник а на њему, по записима из 1861. године, и прво звоно у тадашњој Херцеговини. Поред историографије и књижевности, вековна духовна делатност манастира Свете Тројице оставила је и бројна и изузетно вредна уметничка дела из области сликарства, златарства, црквеног веза и дрворезбарства која данас, заједно са уметничким остварењима насталим у неким другим срединама, чине ретко вредну манастирску библиотеку и ризницу. Збирка икона прилично је велика и броји око шездесетак примерака. Најстарије су две празничне иконе из друге половине 16 века. Једна од њих је Рођење Христово из седамдесетих година, чија се композициона шема готово у потпуности подудара са тематски истим иконама из манастира Дечана, насталих 1572. године из руку групе сликара који су радили за обновљену Пећку патријаршију. Друга је икона Kрштења Христовог, дело непознатог аутора. Збирка броји и четири иконе Андрије Раичевића (Вазнесење, архиђакон Стефан и св. Никола, Три Јерарха и Сабор арханђела), наменски рађене за потребе Тројичког братства 1645/1646.

У уметнички највриједније убрајају се иконе критских мајстора (17.), међу којима се посебно издваја једна велика (68 x 89), која је исликана у три појаса (горе Деизис, у средини св. Никола, архиђакон Стефан и св. Спиридон, а доље св. Георгије како убија аждаху). Посебну иконографску пажњу привлачи Рођење Христово (16.), дело најпознатијег српског сликара Лонгина, као и, између бројних руских, једна репрезентативна икона Васкрсења (18.), доспела у Тројицу као поклон грофа Саве Владиславића. Вредне помена су и две дрворезне иконе, тзв. „стампи“, са ликовима Богородице са малим Христом и арханђела Михаила. Ризница манастира Свете Тројице, садржана кроз своје уметничке збирке, располаже и драгоценим златарским израђевинама, углавном насталим крајем 16. и почетка 17. вијека. Већином су то црквене утвари, односно скупоцене сасуде, међу којима се својом драгоценошћу, репрезентативним изгледом и уметничком љепотом издвајају кадионица (прва половина 16. в), кивот игумана Стефана (1576), путир игумана Стефана (1578/79), оков јеванђеља (крај 16. в), посуда за „теплоту“ (око 1600), „штап“ Светог Саве (1608), путир (17 в), два свећњака (1769), два дрвена крста окована украшеним сребрним лимом (прва половина 16. в), као и више златарских дела из Италије, Њемачке и Русије.

Ризница чува и веома интересантну збирку црквеног веза у којој се посебно издвајају епитрахиљ Теотима и епитрахиљ са представом Деизиса, оба из прве половине 15. виека. Радови у техници коштане интарзије сачувани су на црквеним вратима, две певнице и једном литургијском расклапајућем налоњу, насталим око 1600. године у истој мајсторској радионици. Истовремено је рађен и камени суд за свету водицу, јајасте шупљине са базом квадратне основе. У реконструисаном Троичком Малом конаку, прилагођеном музејској поставци на првом спрату и библиотеци на другом, од 2004. године, научној и широј јавности коначно су постале доступне ове изузетне уметничке вредности.

Духовни Архив и Трезор Српског Православља

Ризница Манастира Свете Тројице у Пљевљима представља једну од највећих и највреднијих сакралних збирки на Балкану. Као духовни стожер пљеваљског краја, ова светиња је кроз векове турбулентне историје успела да сачува непроцењиво благо које је по квалитету, реткости и уметничком домету сврстава у сам врх православне баштине, одмах уз бок ризницама манастира Хиландар и Дечани. Ова поставка није само скуп драгоцености, већ аутентични материјални доказ префињености српске средњовековне културе и њеног непрекинутог трајања.

Генеза и историјски значај трезора

Ризница је настајала вековима, кроз приносе владара, црквених достојанственика, али и вештих манастирских мајстора који су у тишини ових зидина стварали дела која пркосе времену. У временима када су многе српске светиње страдале под налетима освајача, Манастир Света Тројица је, захваљујући свом угледу и мудром настојању братства, успео да постане сигурна кућа за српску духовност. Овде су спас пронашли предмети из многих других уништених храмова, чинећи ову ризницу јединственим конгломератом српског уметничког израза од 12. до 19. века.

Манастирска библиотека и Скрипторијум

Посебан и можда најважнији сегмент ризнице чини библиотека, која је била један од најзначајнијих преписивачких центара у временима отоманске владавине.

Рукописно наслеђе

Збирка садржи преко стотину рукописних књига, од којих многе датирају из 14. века. Ови кодекси, исписани на пергаменту и квалитетном папиру, сведоче о теолошкој ширини и образованости тројичких монаха.

Мајсторство Гаврила Тројичанина

Кроз ризницу доминира дух и рад највећег српског илуминатора 17. века, игумана Гаврила. Његова дела, попут „Шестоднева“ из 1649. године, представљају врхунац тадашњег сликарства. Минијатуре су рађене живим бојама са богатом позлатом, преплићући византијске каноне са источњачким и западним уметничким утицајима, што их чини светски признатим ремек-делима књижне илуминације.

Кујунџијска уметност и филигран

Сребро и злато у служби молитве

Метални предмети у ризници Свете Тројице представљају највиши домет ситне пластике и металуршког умећа.

Ремек-дела Јована Фочанина

Истакнуто место заузимају предмети чувеног мајстора кујунџије из 1576. године. Његова Дарохранилница, израђена од сребра са позлатом, представља архитектонску минијатуру цркве са невероватном прецизношћу детаља. Сваки милиметар овог предмета је испуњен финим филиграном и гранулацијом, што сведочи о невероватној техничкој вештини коју је данас тешко поновити.

Литургијски сасуди

Колекција обухвата десетине путира, дискоса, рипида и кадионица. Сваки предмет је уметничка целина за себе, често украшен драгим камењем и емајлом, који су се користили у најсвечанијим тренуцима литургијског живота. Посебно су значајни оквири за Јеванђеља, рађени у тешком сребру са дубоким рељефима који приказују јеванђеоске сцене.

Уметнички мобилијар и ретка техника интарзије

Оно што ову ризницу додатно издваја од свих осталих на нашим просторима јесте колекција намештаја и дрвених предмета украшених коштаном интарзијом.

Техника интарзије

Употреба слоноваче и седефа за украшавање дрвених површина захтевала је месеце, па и године стрпљивог рада. Манастирска врата и певнице израђене у овој техници представљају монументалне примере примене ове егзотичне вештине.

Дуборез

Поред интарзије, ризница чува и крстове у филигранском дуборезу, који су често оковани сребром. Ови крстови су толико детаљно урађени да се сцене празника могу видети само под лупом, што указује на готово надљудску посвећеност монаха-уметника.

Иконописна баштина

Прозори у вечност

Збирка икона у манастирској ризници обухвата радове најзначајнијих српских сликара поствизантијске епохе.

Зограф Лонгин и Андрија Раичевић

Њихове иконе, које се чувају у музејској поставци, одликују се племенитим колоритом и савршеним линијама. Посебно је драгоцена икона Рођења Христовог, која се издваја по својој сложеној композицији и теолошкој поруци. Ове иконе нису само естетски предмети, већ објекти који су вековима упијали молитве народа.

Текстил и златовез

У ризници се чувају и ретки примерци црквеног веза – одежде великих манастирских игумана и владика. Ови предмети, рађени од најфиније свиле и кадифе, богато су украшени златовезом и бисерима, приказујући умеће које је на наше просторе стизало директно из Константинопоља и Венеције.

Данас, музејска поставка Манастира Свете Тројице стоји као отворена књига српског трајања. Сваки експонат, од најмањег прстена до најтежег Јеванђеља, говори о несаломивом духу и високој култури која је цветала под заштитом овог светог манастира. Посета ризници није само културни доживљај, већ истинско поклоњење историји која овде још увек живи.

Чудотворна икона Мајке Божије назване "Παναγία του χάρου" Богородица жалосна/тужна, налази се у манастиру Св. Тројице. Икона се чува у ризници манастира, а оригинал потиче из прве половине 17 вијека и чува се на Грчком острву Липси.

Ова копија је једина у Српској православној цркви.