Храм Преподобне Мати Параскеве – Свете Петке у Пљевљима

Распоред богослужења за Страсну седмицу и Васкрс

Драга браћо и сестре, верни народе и драги гости Храма Преподобне Мати Параскеве – Свете Петке у Пљевљима,

Приближавамо се најсветијим данима у години када кроз молитву и богослужења пратимо Господа на Његовом путу страдања, смрти и славног Васкрсења. Позивамо вас да узмете учешћа у светим богослужењима у нашем храму Свете Петке.

Распоред богослужења

Велики понедељак

• 08:00 – Литургија пређеосвећених дарова

• 18:00 – Вечерње

Велики уторак

• 09:00 – Литургија

• 18:00 – Вечерње

Велика среда

• 08:00 – Литургија пређеосвећених дарова

• 18:00 – Вечерње

Велики четвртак

• 09:00 – Света Литургија

• 17:00 – Велико бденије са читањем 12 страсних Јеванђеља

Велики петак

08:00 – Царски часови

17:00 – Вечерње са изношењем плаштанице и Опијело Христово

Велика субота

• 08:00 – Света Литургија

Васкрс - Васкрсење Господње

00:00 – Поноћна Света Литургија

Прославимо ове велике дане у духу заједништва и молитве. Нека нас молитве Свете Петке чувају и воде ка радости васкршње победе.

Добро дошли у Храм Свете Петке Пљевља!

Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс

Васкрс - хришћанска Пасха (грч: Χριστιανικό Πάσχα) - највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша“ (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети“ (1 Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Светог Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот.

Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.“

Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а Црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље.

Како је у прва три века Хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса.

Код хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја и исписује поздрав: „Христос васкрсе!“ По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиja Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: „Христос васкрсе!“ и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.

Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.

Страсна седмица (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица) - Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.

Велики понедељак (грчки: Μεγάλη Δευτέρα) - Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.

Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Велики уторак (грчки: Μεγάλη Τρίτη) - Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.

Велика среда (грчки Μεγάλη Τετάρτη) - Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Велики четвртак (грчки: Μεγάλη Πέμπτη) - Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Велики петак (грчки: Μεγάλη Παρασκευή) - Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Велика субота (грчки: Μεγάλο Σάββατο) - Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Страсна јеванђеља (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест Јеванђеља) - Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.

Питаш, зашто жене излазе на гробље првог понедељка после Светле Недеље?

Да изврше један обичај, препун смисла и лепоте. После осмодневног прослављања васкрсења Христа из мртвих излазе хришћанке деветога дана на гробове својих сродника: да их спомену у молитвама, да им објаве васкрс Васкрситеља, и да им поново побусају гробове. Прво се изврши молитва за покојнике. Тиме ми изражавамо своју љубав према оним милим и драгим који су се телесно и привремено од нас одвојили.
Знај: истински те воли онај ко се за тебе у тајности Богу моли. По свршеној молитви чука се црвеним јајетом о крстачу и виче: Христос воскресе! Тиме ми поздрављамо покојнике најрадоснијим поздравом, па презирући смрт уверавамо их, да ће и њима сванути дан васкрсења из гроба. Најзад чистимо гроб од увеле траве и стављамо ново бусење, које ће се зазеленити новом травом. Тиме ми јављамо своју наду, да ће у дан свеопштег васкрсења иструлела тела покојника преобратити се у нова тела, у тела небеска. Јер по истинитом сведочанству сведока васкрсења Христова постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска. И још: ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљиво, и ово смртно да се обуче у бесмртност. Кад све то сврше хришћанке се још једном помоле Богу, поклоне према истоку, и одлазе.
И тако молитвом оне изражавају љубав; црвеним јајетом и поздравом објављују веру, а обновом бусења показују наду. Љубав, вера, нада и – опет љубав. То је значај и смисао Побусаног Понедеоника.
 
Питао си даље, зашто тога дана само жене излазе на гробља а не и мушкарци, као о другим задушницама? Тај понедеоник је почетак седмице жена мироносица. А Мироносице су прве посетиле гроб Господњи под Голготом, и прве јавиле људима, да је Господ васкрсао. Благо матерама, сестрама и удовицама, које личе на жене Мироносице по љубави према упокојеним! осећају упокојени присуство наше на гробовима својим, осећају – те и још како! – наше молитве и жртве за њих, нашу љубав према њима. И ми ћемо то ускоро осећати – и ја и ти – с оне стране гроба, и бићемо благодарни онима који се нас сећају и за нас се Богу моле.
 
О брате мој, како су слабе речи људске, да искажу тајну живота и смрти, чудну и језиву тајну, о којој ангели с покојницима шапатом роморе! Добро су нам дошли хришћански обичаји, да помогну речима. Обичаји смислени и красни – да помогну слабим речима нашим!

Од Бога ти благослов и здравље.

(Свети Владика Николај Жички:

Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим

Улазак Христов у Јерусалим – Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: “Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! – и одмах ће их дати”. Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: “Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!” Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: “О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен”.

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: “Ко је то?”, а из гомиле народа одговорише: “Исус, пророк из Назарета Галилејског”. Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: “Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!” Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: “Чујеш ли то што ови говоре?”, нашта им он одговори: “Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу”.
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Канон за овај празник написао је Косма Мелод – Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Света Тајна Јелеосвећења

Манастир Свете Тројице, Пљевља

Велика сриједа, 08. април, у 17:00 часова

Са благословом братства Свете обитељи манастира Свете Тројице Пљевља

„Болује ли ко међу вама? Нека призове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње.“ (Јак. 5, 14)

Драга браћо и сестре, вољена чеда Светосавска,

У ове свете и преблагословене дане Страсне седмице, када својим духовним очима сагледавамо добровољно страдање Господа нашег Исуса Христа ради спасења рода људског, молитвено се припремамо за највећу радост – Празник над празницима, Васкрсење Христово. 

Знајући да је човјек биће саздано од душе и тијела, те да гријех често оставља трагове немоћи на оба ова камена темељца нашег бића, Црква Христова, као брижна мајка и вјечна исцјелитељка, нуди нам благодатне лијекове у Светим Тајнама. Једна од тих великих и недокучивих тајни Божије милости јесте Света Тајна Јелеосвећења.

Стога, са великим смирењем и духовном радошћу, позивамо сав вјерни народ Пљеваља и поклонике ове древне светиње, да се окупимо под сводовима манастира Свете Тројице, мјеста гдје су се вјековима приносиле молитве за здравље, мир и спасење.

На Велику среду, дана 08. априла 2026. године Господње, са почетком у 17 часова, служиће се Света Тајна Јелеосвећења – саборна молитва за исцјељење болесних, окрепљење клонулих и утјеху тужних.

Овом Светом Тајном, кроз седмократно помазивање освећеним уљем и уз читање Светих Јеванђеља и снажних молитава, призивамо Духа Светога да зацијели наше душевне и тјелесне ране. Ово није само обред за оне који леже у постељи, већ за свакога од нас ко осјећа терет искушења, слабост вјере или немоћ тијела у овом пролазном свијету.

Дођите да у молитвеном тиховању и заједничком вапају Господу затражимо милост за себе и своје ближње. Нека пламен свијећа које ћемо држати у рукама буде симбол наше вјере, а мирис тамјана наш уздах ка Небесима. Понесите са собом зрна пшенице и уља, да се кроз њих благослов Божији пренесе и у ваше домове.

У овој древној Немањићкој лађи спасења, манастиру Свете Тројице, који је кроз тешка времена био кула свјетиља нашем народу, излијмо своје молитве пред престолом Свевишњега. Нека нас молитве Светих отаца и заштитника ове свете обитељи прате у свим данима нашег живота.

Манастир Свете Тројице, Пљевља

Велика сриједа, 08. април, у 17:00 часова

„Господе, Који си милошћу Својом и добротом исцијелио ране душа и тијела наших, Сами Тебе молимо, исцијели и немоћи слугу Својих!“

Добро дошли на заједничку молитву и благослов

Празник почетка нашега спасења

Празник Благовести Пресвете Владичице наше Богородице, почетак је нашега спасења и сваке радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару. Ову сверадосну вест Пресветој Дјеви изркао је први благовеститељ Архангел Гаврило, чија благвест и данас одјекује васцелом васељеном.

По надахнутим речима преподобног оца Јустин Ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога. Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ

Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ.

Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света.  О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк.1,26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној  која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога.

 Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне:

Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин  једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве.

И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда.

И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ

Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин

Ове недеље двоструко славље – Лазарева субота, васкрсење четверодневног Лазара, чудо над чудима и радост над радостима. За нас људе већ истога дана када се неко упокоји, он се одузима од нас. Полако одлази, још је телом ту, али душом није и ми га молитвено испраћамо. И то је то. Други, трећи дан већ га полако заборављамо. Тако се десило и са четверодневним Лазаром. Он је четврти дан био у гробу, сестре су га оплакале и народ ожалио, али је нада ипак постојала. Та нада је био Господ Христос, који је тога тренутка био далеко од Витаније заједно са својим ученицима.

Доласком Господа Христа у Витанију, у дом Марте и Марије и њиховог брата Лазара, који се беше упокојио, све се мења. Жалост се претвара у радост и смрт у васкрсењу. Самим доласком у њихов дом Христос потврђује да је Он Васкрсење и Живот и да онај који верује у Њега неће умрети никада. То су сви његови ученици осећали дубоко у срцу и знали су да постоји нада и за Лазара. После дирљивог сусрета, суза и поклона, исповедања вере и покајања, Господ и Његови ученици, сестре Марта и Марија, и сабрани народ одлазе на гроб четверодневног Лазара. Тада Господ Христос громким, божанским гласом позива: „Лазаре, устани!“ И Лазар по заповести устаје, смрт и трулеж нестају, а неописива радост живота и васкрсења обухвата све. Васкрсење Лазарево је можда најпотреснији догађај описан у светом Јеванђељу, очигледна победа живота над смрћу. Само ће потресније бити на крају историје, када сви спасени чују из гробова своја имена и како их Господ Христос позива: „Петре, Никола и Софија, устаните!“ И мртви редом стану устајати и сухе кости почну се облачити у своја вечна и непропадљива тела, како је то описао велики пророк Језекиљ.

Сутра је други велики догађај: Господ на Цвети на магарету као смирени Цар и Месија улази у град Јерусалим и сав народ га срдачно поздравља речима месијанског Псалма: „Осана Сину Давидову, благословен који долази у Име Господње, Бог Израиљев.“ И полагаху маслинове и палмине гранчице по путу којим је требало да прође. Велики пророк из Назарета, онај који утишава буру на мору, исцељује сваку болест и немоћ у народу, демоне изгони и мртве васкрсава... Он богомдани Месија, Спаситељ и Избавитељ Израиља и читавога света свечано улази у град Јерусалим.

Дивна и предивна слика, општа духовна радост и весеље. По Светим Оцима, улазак Христов у Јерусалим је праслика и Његовог Другог доласка, када ће као Син Божији и Судија доћи да суди свету. По Оцима, то је и слика онога шта се дешава у души новокрштеног члана Цркве. Благодат Божија силази на њега – новокрштенога и чини га Телом Христовим, а његову душу и срце новим Јерусалимом и обиталиштем самога Бога.

Две реалности, а једна тајна. Христос Господ васкрсава Лазара наговештавајући тиме свеопште васкрсење, а Цвети свечани Месијин улазак у град Јерусалим у којем ће Господ пострадати на Голготи, али и васкрснути из мртвих и даровати свету највећу радост – победу над смрћу и живот вечни.​

у манастиру Света Тројица

Пљевља

од 1. априла

Сваким даном

у 18:00 часова

Обавештење о богослужењима у манастиру Свете Тројице

Обавештавамо верни народ, парохијане и све посетиоце да од среде, 1. априла 2026. године, ступа на снагу нови распоред вечерњих богослужења у манастиру Свете Тројице.

У складу са променом годишњег доба и дужином дана, термини су прилагођени како би се верницима омогућило присуство молитви у смирај дана:

• Вечерње богослужење: Сваког дана са почетком у 18.00 часова.

Манастирске капије се затварају за посетиоце у 19.00 часова.

Позивамо вас да узмете учешћа у заједничкој молитви и пронађете духовни мир у тишини ове свете обитељи.

Братство

манастира Свете Тројице

(Цветна)

Јов. зач. 41, гл. 12. ст. 1-19.

Данашње Јеванђеље говори: о вечери у Витанији и о свечаном уласку Спаситељевом у Јерусалим.

Шест дана пре Пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре и кога он подиже из мртвих. И ту му зготовише вечеру и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом.

Кад је Спаситељ васкрснуо Лазара у Витанији, кренуо је на пут и дошао у варош, која се звала Ефраим, а шест дана пре Јудејске Пасхе дошао је опет у Витанију, где је био и Лазар кога је из мртвих васкрсао и ту су му у кући Симона губавог спремили вечеру при којој је Марта служила а и Лазар између осталих био. Пасха Јудејска почињала се у Петак увече и по томе долазак Христов у Витанију, а на шест дана пре Пасхе, пада у Суботу пре поменуте Пасхе.

А Марија узевши литру правога нардова н скупоценог мира помаза ноге Исусове и отре косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.

Нард је дрво које расте у источној Индији. Из његовог корена добија се особито мирисави сок а, тако, исто и из коре и плода. Чист нардов мирис особито је скуп па за то јеванђелист и вели да је многоцени – скупоцен. Марија је убрисала Спаситељеве ноге не убрсом већ косом и тиме је показала особиту и изванредну почаст и величину вере према Спаситељу.

Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га после издаде, зашто ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? Но ово (Јуда) не рече за то, што је се бринуо за сиромахе, него што беше лупеж и имаше ковчежић и ношаше што се меташе у њ.

Матеј каже: А кад видеше то ученици његови расрдише се. (26, 8). а Марко вели: А неки се срђаху… и викаху на њу – Марију – (14, 4-5). Међутим Јован изрично каже: да је Јуда негодовао због скупоценог мира, за које се могле узети лепе паре. Ова привидна несугласица између Јеванђелиста изравњава се тиме, што сви тројица имају право; јер кад су ученици чули пре од Исуса Христа, да му је милостиња милија од жртве сад су се срдили на Марију мислећи, да она пошто је излила миро није Спаситељу учинила по вољи. Из истог узрока и неки од присутних негодовали су против овога Маријиног поступка говорећи, да је се миро могло продати за 300 динара, и да је се та сума могла раздати сиротињи. Но Јуда је опет негодовао не зато, што је се старао за сиромахе, већ што је био лупеж – лопов – па би поменута сума дошла у касу коју је он носио и чувао, те би и са тим новцем могао поступити по својој злој навици.

Јевавђелист Јован назива Јуду Искариотским зато, што је био из града Кариота, који се налазио у племену Јудином. Лука назива Јуду Зилошом (грч, зидотис = ревнитељ) = ревнишељем за то што је пређе припадао малој Јудејској секти ревнитеља, која је веома била одана Мојсеовом закону. Јуда се још назива и кананитом али не зато, што је као што неки мисле, био из Кане Галилејске, већ што је био особити ревнитељ Мојсеовог закона, почем и јеврејска реч канани значи ревниоц.

Но овде морамо обратити пажњу и на велику разлику, која постоји између благодарне Марије и незадовољног Јуде; јер докле она купује особитог мира за 300 динара да тиме Спаситељу и особиту част укаже, Јуда издаје свога учитеља за 30 сребрника! Докле је Марија носила суд скупоценог мира он је носио сандучић од новаца – касу – у коме је и његово амишно срце било затворено и на послетку докле је Маријин поступак целу кућу мирисом напунио, Јудин издајнички поступак целу је васељену испунио негодовањем и одвратношћу.

А Исус рече: остави је, она је то сачувала за дан мога погреба, јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда.

Јеванђелист Јован упућује овде Спаситељев одговор само на Јуду а прећутао је о осталима, јер су о њима Матеј и Марко оп ширно говорили. Својим одговором Господ Исус посведочава, да је Маријин поступак био по вољи Божијој а због његове скоре смрти. И овде је смисао Спаситељевих речи, онај исти, који је у речима што је при другом помазивању казао другој жени рекавши: да је она унапред помазала његово тело на укоп. И тако, Богочовек оправдавши Маријин поступак и посведочивши њену врлину као и то, да је она то учинила по Божијем упутству – благодати- у исто време открива и награду којом ће Марија за ово своје дело бити награђена јер каже: Заиста вам кажем: где се год успроповеда Јеванђеље ово, по свему свету казаће се и то за спомен њезин а истину ових Христових речи и ми сви можемо посведочити. Последње Спаситељеве речи у одговору Јуди прикривено показује и његову скору смрт. Јер Господ ће истина свагда бити са својим верним, но како се помазивање миром односи на тело, а Спаситељ са телом неће још дуго на земљи бити, то је и почаст коју му је жена указала, умесна. После овога, јеванђелист Јован, прелази на: други предмет, јер вели:

Разуме пак народ из Јудеје, да је онде (у Витанији), а дођоше не само ради Исуса него и да виде Лазара, кога подиже васкрсну из мртвих. А главари свештенички договараше се да и Лазара убију, јер многи због њега иђаху из Јудеје (да га виде) а вероваху Исуса.

Васкрсење Лазарево свуда је било тако разглашено, да су Јудеји, долазећи к’ Јерусалимском храму, врло радо пролазили кроз Витанију, истина да чују Спаситељеву науку али особито да виде и Лазара. Но, Архијереји и фарисеји намеравали су да и Лазара убију. Истина они су то исто одавно намеравали и са Исусом Христом, јер веле, нарушава Суботу, прави се раван Богу и многи га верују и признају за Месију и Бога. Али зашто и Лазара да убију? Зато што је васкрсао из мртвих? Но то није никакав преступ. Дакле јасно се види, да су Архијереји и Фарисеји за своје зле намере увек имали за узрок само: злобу, завист и пакост. Због тога су пакостили не само добротвору, него и онима, којима је он добро чи-нио, па зато су и Слепога од рођења, коме је Христос дао вид, истерали на поље а за то и Лазара намеравају да убију па с тога баш и пророк за ове пакоснике вели: да су руке њихове пуне крви.

А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник, кад су чули да Исус иде у Јерусалим, узеше гране од финика и изиђоше му на сусрет, и викаху говорећи: Осана, нека је благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.

Финик је пурпурни, црвени, цвет; а по Омиру, Пиндару, Еврипиду и Иродоту Палма. Код нас гранчице од Врбе, врбица. Осана значи: спаси нас Господе, или као што ми певамо: Господи помилуј. Осана говорили су Јудеји само Богу, као једином који може спасти. И тако, народ поздрављајући Спаситеља са Осана тиме је дао јасан доказ којим га признаје за Месију, Спаситеља, који може спасти, јер оне остале речи значе: нека је благословен (Исус) који иде од Господа, у слави Господњој, у реду царева. Све ово било је због тога, што се многи народ беше скупио у Јерусалиму да ту проведе Пасху, почем је закон наређивао, да се тај празник само у Јерусалиму обавља а како Витанија није била далеко од Јерусалима, а сви су чули да је Исус и Лазара васкрснуо, па су у томе одушевљењу, а мислећи да он долази у Јерусалим да седне на Давидов престо и царује над Израиљским народом, и изашли му на сусрет са онаквим поздравом. Но њихов поздрав, и дела и речи, био је по Божијем упутству и јесте сведочанство о божанству Спаситељевом. Јер су палмове гранчице означавале победу а и Христос је победилац демона и смрти, па и јеврејско Осана значи спаси ме, међутим само Бог може спасавати и спасти.

А Исус нашавши магаре уседа на њ, као што је писано: Не бој се кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету.

Спаситељ је послао двојицу од ученика да му доведу магаре из Витфагије (значи: дом смокава, зато, што су тамо многе смокве рађале.) Кад су ученици довели магаре прострли су по њему своје хаљине и онда је Спаситељ усео на њ. Но све ово, јеванђелист Јован прећутао је, почем су то други Јеванђелисти опширно описали. Исто тако и оно Захарино пророштво Јован је скратио узевши из њега само смисао а цело пророштво овако је: Радуј се много, кћери Сионска, ликуј кћери Јерусалимска; ево цар твој иде к’теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарету. На место радуј се Јован вели не бој се, јер кад је нови цар долазио на престо народ је се бојао сећајући се зала пређашњих царева који су обично бивали несправедљиви и користољубљиви а цар о коме пророк предсказује биће кротак и смирен, који спасава. Магаре на коме је Спаситељ јахао представља нов хришћански свет од идолопоклоника. Јер, као што ждребе, на коме је Спаситељ јахао није дотле знало ни за какав терет, тако и идолопоклоници до ступања у хришћанство нису знали ни за какав терет правог божанског закона. Међутим, магарица која је са својим ждребетом ишла претстављала је Јудејски народ, који је већ био под теретом закона, као што је и магарица знала за самар и терет, Магарица идући за ждребетом предсказивала је, да ће и Јудеји у хришћанској вери ићи за идолопоклоницима што и Ап. Павле сведочи го-ворећи: Нећу вам браћо затајати тајне ове: тј. да слепоћа Израиљу паде у део јер кад уђе (у хришћанство) незнабожаца колико треба онда ће се спасти (покрстити) и сав Израиљ.

Али ово ученици његови не разумеше пре, него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано па му за то ово и учинише.

Тј. ово пророштво Захарино ученици су разумели да се на Христа односи тек кад је он васкрсао из мртвих и кад им отвори ум да разуму Свето писмо и кад им је после вазнесења на небо послао Св. Духа.

А народ сведочаше који беше пре са њим, кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих, па зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово чудо.

Народ који је са Спаситељем био у Витанији видео Лазара и тако се уверио да га је Христос заиста васкрснуо из мртвих сведочио је о овоме и Јерусалиму, куда су и дошли многи пратећи Исус а други су опет, кад су чули за ово чудо, изашли му на сусрет са палмовим гранчицама.

Беседа на Шесту недељу Великог поста

Осана, нека је благословен, који иде у име Господње. (Јов. 12. 13.)

Две су славе, др. бр. које данас славимо. Но, и ако су две, ипак су веома сличне, па и последице обеју скоро су једнаке. Разлика је само у томе што се опште Хришћански празник Цвети односи на цело хришћанство и његово спасење од општег греха, Српски народни празник Цвети односи се само на Српски народ и спасење српског народа од петвековног тешког ропства. Под овим је оковима Српски народ онако дуго и онако тешко страдао и патио к ао што је и васцело човечанство онако дуго и онако тешко страдало и патило се под оковима првородног греха. Но нека је слава Богу на висини! Свет је спасен од тешких окова првородног греха и народ краљевине српске спасен је од тешких окова петвековног ропства.

Општи Спаситељ, који је и цео свет па и Српски народ спасао од окова греха, јесте Спас васељене, Исус Христос, Син Божији и Бог, који кад полазио да изврши дело људског спасења народ је царски дочекао у Јерусалиму певајући му божанску песму, Осана, нека је благословен који иде у име Господње… А Српски избавитељ, који је краљевину српску од петвековног ропства спасао, јесте ослободиоц наш, таковски јунак, војвода руднички Милош Обреновић, кога народ лицем на Цвети 1815. године са бурним одушевљењем дочека на Такову и поздрави својом послушношћу а окити његову заставу својим пожртвовањем за крст часни и Слободу златну.

Од царског уласка Христовог у Јерусалим до искупљења људског рода од ропства греха прошло је шест дана, а од јуначког доласка таковског јунака на Таково до ослобођења српског народа од петвековног ропства прошло је много више, јер докле је тамо радио Бог, овде је помоћу Божијом радио човек. Но, шта ли значи ових шест дана и ово много дуже време? За то време, др. сл. треба да се живо сећамо, шта је Спаситељ добровољно претрпио и колико је страдао, докле је извршио дело људског спасења, па сећајући шта је Син Божији ради нашег спасења поднео, треба да се сетимо шта и ми њему за то дугујемо, па да наш дуг као благодарни синови са оном готовошћу и са онаквим пожртвовањем одужујемо са каквим нас је бескрајним пожртвовањем Спаситељ и задужио, И гле, задужени ка што само Бог задужити може, ми ипак дугујемо само онолико, колико као људи вратити можемо! Од нас се само двоје тражи, прво: да Бога љубимо свим срцем, свом душом, свом силом и свом помишљу; дакле потпуно и савршено а то ћемо лако постићи ако само његове свете заповести тачно испуњавамо, ако тачно вршимо свету вољу Божију, и друго: ако љубимо ближњега као сами себе, а и то ћемо лако постићи само ако ни једном брату не будемо желели оно што нисмо ради да и нама други желе,
Но као што је Спаситељ, од свога царског уласка у Јерусалим па до свога божанственог васкрсења из гроба, дакле до савршеног спасења људског рода од греха, шест дана страдао, тако је Таковски јунак од свога јуначког и историјског доласка на Таково па до избављења ове српске државе од азијатског ропства много дуже заједно са својим народом страдао. Па и вођ и народ, наши дедови и очеви, борећи се за слободу нашу и жртвујући за њу и живот и имање зар нас нису задужили много? Зар нас за неколико година нису могли задужити и сувише? И гле задужујући нас тако дуго време и то својом родитељском крвљу и крваво стеченим имањем они од нас за одужење траже само Слогу, Слогу и Слогу, јер само слога Србина спасава. Будимо сложни дакле, др. бр. и љубимо се братском љубављу а потпомажимо се узајамним потпомагањем паће пепео наших отаца мирно почивати у својим гробницама. Хе заборављајмо, да је тај дуг тако значајан да нам је провиђење за њега оставило дуго време да о њему мислимо и размишљамо.

Српски народ већ беше један пут политички умро, али је при том духовно живео и силом хришћанскога духа он је се постепено препородио и васкрсао. Овај васкрс народни јесте последица народног препорођаја средством хришћанске вере а ропска страдања и патње тако су тесно спојиле српску народност са њеном православном црквом, која је народу спасла и народност, и језик и обичаје, да је црква постала рођена и нежна мати српског народа а народ опет рођено и верно чедо православне српске цркве. Кад су непријатељи викали, да је Српски народ већ умро а његова црква да је мртво и бездушно тело које непрекидно точи крв толиких мученика и вере и отаџбине, баш онда се јасно посведочило, да Српски народ и његова црква живи и да нису мртво тело већ живот и свежа снага пуна моћи хришћанскога духа и осећаја патриотизма.

Наше време робовања под неверницима може се поредити са временом првих хришћанских гоњења. Јер за време ропства Српски народ показао је религијских и моралних врлина онаквих, са којима су се прославили и хришћански мученици првих векова. Но и народних врлина показао је наш народ за време ропства и то у оживотвореној како у срцу тако и у савести идеје народности, која се ни пре Косова не беше у тој мери развила. Кад је српска народност кроз варварску ватру и гвожђе и све антихришћанске стихије Мухамеданства прошла, она је изашла чиста као злато а крштена хришћанским духом изашла је као народност жива и свежа, пуна снаге и моћи са којом је и развила заставу слободе код таковачке цркве. Кад су ову заставу за крст часни и слободу златну проносили Српски хајдуци кроз српске земље и кад су је Карађорђе,. Обреновић, Хајдук Вељко, Синђелић и други пронели кроз Шумадију, идеја слободе и ослобођења облагорођења вероисповедним осећајима, укорењавана је у срцу и савести народној, као и пре, од народних учитеља који су скоро сви били свештеници. И ова идеја била је жива и истинита идеја, а не само празан зами шљај Фантазије, па зато је се 1815. године, а лицем на данашњи дан, Цвети, и оживотворила. На Цвети је и Спаситељ Исус Христос царски ушао у Јерусалим, на Цвети је 1815. године и Таковачки јунак дошао на Таково; народ је Спаситеља дочекао са венцима и палмама поздрављајући га са: „Осана, нека је благословен који иде у име Господње“ па и народ је Српски заставу свога вођа окитио цвећем и венцима; звоно са Таковачке цркве оглашавало је славу вође и слободу народну а пушке су огласиле зазрелу идеју српске слободе. На Спаситељевој застави стајаше: Хришћанство је спасење, слобода и напредак и оно је збиља спасло, ослободило и унапредило хришћански свет; а на застави Таковачког јунака стајаше на темељу ове горе поменуте хришћанске девизе, ово: Ево мене и ево вам рата с Турцима. И свето дело благослови крстом калуђер Мелентије, а народ га прихвати, вера и црква потпоможе, калуђери и свештеници не осташе нигде позади, па као што се потресе земља при Христовом васкрсењу, те хришћанство обасја свет, тако се потресе и српска земља при српском васкресењу и српску земљу обасја слобода.

И ми данас, др. сл. прослављајући почетак како наше народно слободе тако и победе хришћанства над заблудом и мраком и уживајући богате плодове обојега, незаборављајмо бити благодарни, па дајући Богу Божије а цару царево сетимо се на данашњи дан, а у овом Божијем храму, да је још 1878. године унук Таковског јунака, наш краљ ослободиоц у Нишу казао:

Иако се Српски стег
Посред Ниша вије,
Јоште тужно Косово
Освећено није.

Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски Теофил III дао је сигурно обећање:

"Обред силаска Светог огња у Јерусалиму биће редовно одржан"

Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски Теофил III дао је сигурно обећање: традиционални обред силаска Светог огња у Цркву Гроба Господњег биће одржан 11. априла, на Велику суботу, уочи православног Васкрса.

На састанку са свештенством, Патријарх је изјавио да чак и ако врата цркве остану затворена за ходочаснике и вернике из безбедносних разлога, обред ће бити обављен. Ово су известили извори из Јерусалимске патријаршије.

„Ако ситуација остане каква је сада — тојест, врата Цркве Гроба Господњег буду затворена из безбедносних разлога везаних за ситуацију у Израелу — обред Светог огња биће одржан на Велику суботу“, цитирају представници Патријаршије Патријарха Теофила III.

Ова изјава је постала значајан знак наде за милионе православних хришћана широм света који сваке године жељно ишчекују ово чудо — символ Христовог Васкрсења. Последњих недеља, Црква Светог Гроба је била затворена за јавност због ризика повезаних са регионалним тензијама, што је изазвало страхове да би службе могле бити отказане. Међутим, став патријарха наглашава стабилност духовне традиције чак и у најтежим тренуцима.

Служба се традиционално одржава у Кувуклији (капели изнад Светог Гроба), где јерусалимски патријарх улази са угашеним свећама и излази са упаљеним. Ове године, служба ће вероватно бити одржана у затвореном формату — уз учешће само свештенства, без масовног присуства верника.

Светог Великог Поста

Глувна

Мар. зач. 47 гл. 10 сш. 32-46.

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.

И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити:

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;

И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.

И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.

А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?

А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.

А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?

А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;

Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.

И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.

А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.

Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;

И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.

Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

Данашње Јеванђеље садржи: прво: Спаситељево предсказивање (ово је по трећи пут) о његовом страдању и смрти; друго: потраживање првенства од стране Заведејевих синова и т реће: саветовање Спаситељево услед негодовања осталих десет Апостола.

Спаситељева предсказивања јасно показују сва његова страдања, смрт, тридневно лежање у гробу и васкрсење. Ово треће и најјасније предсказивање Марко описује скоро онако исто као и Матеј осим што је само на неким местима мало опширнији. О овоме предсказивању говори и Јеванђелист Лука. Својим одговором на Јаковљево и Јованово потраживање Спаситељ нас учи ко је достојан небеског царства. А својим саветом, који је изазвало негодовање осталих ученика, показује нам начин, помоћу кога сваки хришћанин треба да се уздиже на висину истините славе и светости:

У оно време узевши, Исус дванаесторицу, поче им казивати о свему што ће се с њиме догодити.

Кад је Спаситељ ишао у Јерусалим да страда он и по трећи пут говори ученицима о својим страдањима. Он им је о томе и пре говорио но сад говори јасније него пре. Сасвим јасно о својим страдањима и смрти. говори само ученицима зато, што су само они били спремни да чују овако узвишене и велике тајне, које им јасно открива да их убеди, да је он истинити Бог и да се сам добровољно предаје на муке и страдања. Међутим Спаситељ је и народу предсказивао о овоме, говорећи: као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи: тако ће бити и син човечији у срцу земље три дана и три ноћи.

Ево идемо у Јерусалим и син човечији предаће се главарима свештеничким и књижевницима и осудиће га на смрт и предаће га незнабошцима. И напураће му се, и биће га, и попљуваће га, и трећи дан устаће.

Ово се пророштво испунило кад Првосвештеници, старешине и цео синедрион одговарајући, рече: заслужио је смрт па га затим „предадоше незнабожцима“ тј. понтиском Пилату и његовим војницима који му пљуваше у лице, и бише га по лицу а једни га и шамараше, затим га скидоше и обукоше му црвену кабаницу, (место царске порфире) и оплетавши венац од трња, метнуше му на главу (место царске круне,) и дадоше му трску у десницу (место скиптра); и клекнуше на колена пред њим и ругаху му се говорећи: здраво, царе Јудејски! И попљувавши га узеше трску и бише га по глави… и распеше га између два разбојника. Но после три дана анђео са гроба рече мироносицама: не бојте се; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ. Кад је Господ Спаситељ предсказивао ученицима најпре жалосне догађаје који ће наступити онда их теши својим предсказивањем о своме васкрсењу. Но ученици ово последње нису разумели, јер да неко некога васкршава зато су и слушали а то су и сами видели, али да неко сам себе васкрсне, то нису ни чули ни видели. Гледајући на човечанска дела Исуса Христа ученици су веровали у његова страдања и жалили су га; но) кад су се опет сећали његових божанских дела, онда су сумњали даће он страдати, па за то су и ово његово предсказивање о последњим данима његовога живота на земљи сматрали као и остале приче, па зато они ништа од тога не разумеше шта им се говори.

И дођоше пред њега Јаков и Јован синови Заведејеви, говорећи: учитељу, хоћемо да нам учиниш оно, за што ћемо те молити. А он им рече: шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: дај нам да седнемо један с десне стране теби а други с леве, у слави твојој.

По Матеју ово су првенство Заведејеви синови тражили од Спаситеља преко њихове матере, а по Марку сами. Ова привидна несугласица изравњава се тиме, што ученици не смејући да се сами са оваким питањем обрате на Спаситеља молили су матер, да га она за то пита. Но јеванђелист Марко, који се свуда одликује краткоћом, не спомиње овде матер Заведејевих синова, прво, да би био краћи а друго што је знао, да је ова жеља била Јаковљева и Јованона те је и мати говорила оно, што су јој синови казали да говори. Међутим узрок је овоме питању у томе. што је спаситељ ученицима обећао: да ће они (ученици) кад син човечији седне на престолу славе своје, такође сести па дванаест престола и судити на дванаест колена израиљевих а као што и Лука сведочи, сви су тада држали, да ће Христово царство бити земаљско. Но колико ли је горку успомену овога славољубивог тражења осетио један од ових ученика (Јован) кад је стојећи испод Спаситељевог крста гледао два распета разбојника са леве и десне стране јудескога цара.

А Исус им рече: не знате шта иштете: можете ли пити чашу, коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?

Спаситељ им вели, да не знају шта траже, јер су они у овоме царству очекивали одмор и уживање разумевајући некакво земаљско царство. Овде чаша означава страдања а крштење смрт Спаситељеву. Но са овим речима Христос је још и то казао: да ко не буде учасник његовог страдања тј. ко не буде живео његовим животом тај не може бити учасник његовог царства тј. вечног блаженства.

А они му рекоше: можемо. А Исус им рече: чашу дакле коју ја пијем испићете, и крштењем којим се ја крстим, крстићете се. Али да седнете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати него којима је спремљено.

Желећи силно да им се испуни што су тражили, ученици све обећавају па и ако Спаситељево питање нису разумели. Но истина је да се и Христов одговор на њима испунио; јер је Јаков попио чашу тешких страдања и крстио се крштењем крви за Христа, почем у оно време цар Ирод подиже руке да мучи неке од цркве, и погуби мачем Јакова брата Јованова а и Јован је свој дуги живот провео у мукама и тешком страдању. Међутим Спаситељ им не обећава тражена места и вели, да им иста не може дати, али не за то, што их он збиља не може наградити као своје последоваоце, јер би то било противно јасној науци Св. Писма; нити опет износи овде себе као нижег од Оца, као што Аријани мисле, јер је на дру гом месту казао ја и Отац једно смо, него овде говори као човек а као Бог казаће праведницима на страшном суду: примиtе царство које вам је приправљено од постања света.

И чувши то десеторица (остали ученици) почеше се срдити на Јакова и Јована.

Заиста овде изгледа чудноват овај појав, јер се види: неразумевање, славољубље и негодовање међу Апостолима, тим изабраним сасудима које је Бог из целога света избрао. Но то ипак не треба никога да зачуђава, јер су и Апостоли били људи, прости рибари и неписмени па ипак њих је Бог изабрао за проповеднике јеванђеља. Дакле, у то време такви су били апостоли, али после Христовог васкрсења и кад им је Спаситељ отворио ум, да разуму Свето писмо и кад је Дух свети сишао на њих у педесети дан онда почеше говорити разним језицима, прорицаху и испунивши се Божијом благодаћу, постадоше премудри и савршени, пуни врлине. И Спаситељ Исус Христос знајући, да Јаков и Јован траже првенство за то, да би били старији од осталих ученика, одбија ту њихову намеру као идолопоклоничку и затим учи, како се у хришћанству добиј а првенство.

А Исус дозвавши их рече им: знате да кнезови народни владају народом и поглавари његови управљају њим. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, тај нека вам служи; и који хоће први међу вама да буде, тај нека буде свима слуга. Јер и син човечији није дошао да му служе, него да служи и да да. душу своју у откуп за многе.

Дакле у хришћанству првенство се добија: смерношћу, послушношћу и пожртвовањем, па за то Спаситељ себе и наводи за пример.

Беседа на пету недељу Великог поста

У име Оца и Сина Св. Духа

Побожна браћо!
Савет који је Господ у данашњем Јеванђељу дао својим ученицима има ту цел, да их поучи смерности па им за пример наводи не само своју смерност већ и своју неограничену љубав према на ма, па зато и каже: И син човечији није дошао да му служе него да служи и да душу своју да и откуп за многе. Смерност је дакле нераздвојна од љубави према ближњем. Јер збиља, кад видимо где цар царева, творац неба и земља, свемогући Бог, коме се анђели клањају, служи људима и пере ноге својим служитељима, онда зар можемо имати још јачег и јаснијег примера смерности? И може ди нас ма шта друго јаче од овога примера убедити, да треба да избегавамо гордост и да се одликујемо у смерности?

Кад су, као што смо у данашњем Јеванђељу видели, Јован и Јаков тражили од Спаситеља првенство и старешинство, они су тиме показали и знаке гордости; а кад су се опет остали десет Апостола наљутили на овако Јованово и Јаковљево потраживање, они су својом љутњом и негодовањем показали знаке зависти, а завист је недостатак љубави; па због тога и Спаситељ у науци о смерности спојио је и науку о љубави, како би не само ону двојицу већ и осталих десет Апостола поучио.

Но Спаситељеве речи нису смерале само на поправку његових ученика, него и на спасење свију хришћана. Због тога је и Господ спојио у овој својој науци оба примера: о смерности и о љубави како би цео свет научио, да су ове две врлине нераздвојне као и сунце од светлости, и ватра од топлоте, као и тело од тежине.

Љубав према Богу обухвата свог човека, јер смо дужни да Бога љубимо свим срцем, свом силом и свом помишљу, а за љубав према ближњем одредио је Бог за меру: једнакост, јер нам вели: љуби ближњег као себе самог. Љубав дакле према ближњем спојена је са смерношћу, јер ако у човечијем срцу нестане љубави одмах и у памети човечијој нестане смерности, а где нема смерност, ту нема ни љубави.
Кад по заповести Божијој љубимо ближњег, ми све оно што радимо за себе сасвим смо вољни, да то урадимо и за нашег ближњег. И тако, кад ближњег љубимо као себе саме, онда је немогуће да нам се прохте, да од ближњег узмемо првенство; немогуће је да нам се прохте, да ради наше части хоћемо његово, понижење. А кад тражимо првенство над ближњим, кад се љутимо, на онога, који нам то неда, кад негодујемо против онога, који неће да нам се клања и кад хоћемо, да људи мисле да смо ми виши од других људи, онда ми не љубимо ближњега као себе, већ, себе љубимо више него ближњега. Кад дакле у срцу нашем нема довољно љубави према ближњем, онда и у разуму нашем нема смерности.

Смеран човек и ако је благородан, и. ако је богат или на високом положају, и ако друге надмашује и по мудрости и по свему, он ипак никад не заборавља да је земља и прах, као и остали људи, па не само што не тражи првенства већ увек хита да друге почаствује јер их, као своје ближње, љуби као и цебе самог па им од свег цпца и жели оно, Што и себи самом, Но кад човеком овлада гордост онда он врло слабо помишља, да је свакоме смрт на прагу и да после смрти све земаљско као сан пролази.

Због тога, др. бр. угледајмо се на нашег Господа и Спаситеља, јер он и ако је имао да изнесе за пример олике величанствене и божанске црте своје, ипак вам показа само смерност, говорећи: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу. И заиста, Он, свемогући творац кога анђели славе, узима облик свога створа, бива човек! Он као дете плаче у витлејемским јаслама; он као пријатељ пролива сузе на Лазаревом гробу; он као страдалник оплакује варош Јерусалим: као уморан и жедан седа поред самарјанског студенца и као дремован спава у лађи! Он пун милосрђа дружи се са грешницима; Он, најсветији, повлачи се на суд као кривац и као злодјеј разапиње се на крсту међу разбојницима и напо-слетку умире и сахрањује се као да је смртан! Ово је дакле Бог, али не по милости као што су идолопоклонички богови, већ Бог по природи, Бог истинити који је постао и човек ради човечијег спасења показавши нам тиме највећи пример смерности. Ова велика и неизмерна смерност нашег небеског учитеља произишла је из љубави и ту истину посведочава сам Бог кад каже: да му је свет тако омилео, да је и сина свог јединородног дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни и ову је љубав Спаситељ највише посведочио, кад је себе на смрт предао за спасење света, јер и сам каже: кад ко душу своју положи за пријатеље своје, онда од те љубави нико веће нема.

Из свега овога дакле јасно се види, да је врло тесна веза између љубави н смерности; јер уколико је већа љубав утолико је већа и смерност; и, да нигде нема љубави без смерности нити смерности без љубави.

Кад би се, др. сл. љубав и смерност налазили свагда у.срцима свију људи, онда више не би било мржње ни оговарања, не би било лажи ни лукавства, не би било тираније нити би се икад чуло за крађу и убиство. Онда би грађани са радошћу слушали своје старешине и покоравали им се, а старешине и власти уопште бринули би се о грађанима као добри родитељи о ваљаној деци. Онда, би у варошима био мир; на пијацама владала би истина; у друштву искреност, у радњама правда и у црквама побожност да, тада би земља била као рај, свет би био као небо а људи би били земаљски анђели!

Но ко од нас др. сл. не жели овако стање? А кад ово опет зависи од нас, јер заиста сваки човек може имати довољно и љубави и смерности, онда угледајмо се на нашег Спаситеља и Господа, подражавајмо његовом животу и слушајмо његову науку па ћемо далеко од сваке гордости, као највећег греха, и на земљи бити блажени и благословени а на небу спасени и међу изабранима во вјеки вјеков. Амин.

Заједно са великим каноном који снажи душе подвижника, Црква произноси и цело житије св. преп. Марије Египћанке, показујући њоме и у њој образац истинског покајања и пример усавршавања верујућих, „покреће нас према Богу и чини да опет постанемо разборити, помаже нам да не паднемо у очај уколико нас неки грех некада зароби“. Повест о преп. Марији Египћанки дочарава вид искреног покајања и неизрецивог Божијег човекољубија према онима који искрено желе да се одрекну својих сагрешења.

Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности – бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три – четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих – да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху“.

Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима – монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота – бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли“.

Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа – плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила – 530. године, 1. априла.

Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!

Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост.

Поклоничко путовање

19. април 2026.

Високи Дечани и Пећка Патријаршија

Обавештавамо све вернике и заинтересоване путнике да се поклоничко путовање у Високе Дечане и Пећку патријаршију, првобитно планирано за 29. март 2026. године, одлаже због најављених лоших временских услова.

Нови термин путовања је 19. април 2026. године.

Сви остали детаљи организације остају непромењени:

* Полазак из Пљеваља у раним јутарњим часовима.

* Присуство Светој Литургији у манастиру Високи Дечани.

* Обилазак Пећке патријаршије.

* Цијена карте износи 23 евра.

Пријаве и све додатне информације можете добити путем телефона: 068 514 731 (Милош).

Хвала на разумевању и добро дошли!

Христос воскресе!